Uvod
Ne volim kada sebi postavim pitanje: „Može li dan biti gori? “, kad nakraju dobijem uvijek odgovor da može pa mi se sopstvene riječi obiju o glavu. Danas je očito dan loših vijesti i ne mogu a da se ne pitam, šta je sledeće. Možda ne padne noć.
Prvo mi je brat javio da se mama razboljela, potom mi je i auto zakazao, a prije samo nekih dvadesetak minuta dekan mi je saopštio vijest o mom gubitku stipendije. Ostala mi je samo ova godina i nema šanse da ću samo tako dići ruke od nje jer mi je budžet u krizi. Naći ću načina da ovo izguram do kraja, ne zvala se ja Bojana.
Ignorišem vibraciju telefona i sagnem se da svežem pertlu na lijevoj starki. Sigurna sam da me Marina zove da požurim jer će zakasniti na popodnevno predavanje, pa se brzo uputim prema malom kafiću stotinjak metara niz ulicu. To nam je uobičajeno mjesto sastanka, ne samo meni i njoj nego velikom broju studenata.
„Po tvom licu ne trebam ni da pitam kako je prošlo kod dekana. Ali moram... Pa?“ Skinem torbu sa ramena i spustim je na sto pa sjednem na visoku stolicu uzdišući.
„Nemam više stipendiju... Ne mogu da vjerujem koliko sam popustila u učenju. Ostala mi je još ova godina, još samo malo do ostvarenja svih mojih snova,“ kažem i pozovem konobara do nas.
„Moraćeš da sebi nađeš posao i da daš sve od sebe.“ Zakolutam očima jer mi nije rekla ništa što nisam znala.
„Znam. Ono što ne znam je šta bi mogla da radim, a da mogu stići i na predavanja i učiti. Konobarenje isključi odmah. To neka bude poslednja opcija, prije prošenja na ulici.“ Kažem joj i do nas dolazi Mario, on je takođe zadnja godina, ali mašinskog fakulteta i radi ovdje.
„Šta fali konobarenju i ko traži posao?“ Pita zaigrano, a moja najbolja prijateljica se istopi na stolici kad joj je uputio osmijeh. Bljak!
„Meni treba posao. Traži li neko studente za vikend poslove“ vjerovatno mu dolaze razni ljudi, pa možda je čuo da treba neko curu za dadiljanje ili čišćenje, možda za neke privatne časove.
„Nećeš da konobariš, pa ne znam baš da li se traži nešto drugo. Šta bi radila?“ pita me.
„Bilo šta što ne uključuje nošenje tacne i kecelje... Dobro, neka ne uključuje ni skidanje za novac.“ Znam da djevojke često baš to rade, ali moj moral mi ne dozvoljava zajebavanje te vrste. Stresem se.
„Pa to ti ne ostavlja nikakav izbor , osim ako ne znaš pjevati.“ E tu je dobio moju punu pažnju.
„Pojasni.“ Volim muziku, doduše stranu, ali je muzika. Mnogi su mi do sad rekli da imam divan glas, samo da poradim na stasu i bila bi bomba za većinu pjevačica.
„Traži se pjevačica na splavu. Znaš ono, malo vrcneš dupetom, malo pjevaš... Malo pokaži grudi i dupe.“ Prvo mi na pamet padne Stoja. Pokušam da na licu ne stvorim grimasu gađenja i škrto se osmjehnem. Ne bih ni znala za nju da Marina sluša isto što i ja. Moja najbolja prijateljica se hvata za stomak od smijeha i privlači na nas nepotrebnu pažnju. „Šta je njoj?“
„Najela se gljiva ludara očito ili je popila koju više... Nego, imaš li ti kakav broj telefona ili adresu gdje trebam da se javim?“ Marina se smiruje i brise suze.
„A ti ćeš da pjevaš Stoju umjesto Pink? Znaš li ijednu našu domaću pjesmu?“ Pa sad, ne mogu se pohvaliti tolikim znanjem, ali mogu da naučim. Koliko teško može da bude?
„Daj ne seri... Mogu probati. Kakve veze ima? Ljudi slušaju stranu muziku više nego što žele da priznaju“ Nisam baš toliko sigurna u sve to, ali nije baš da mogu birati. Od tri zla biram najmanje.
„Imam broj telefona pa ti nazovi i dogovori detalje“ Marina i dalje zaustavlja suze i briše maskaru koja se razlila.
„Baš ti hvala, zlatan si.“ Kažem mu i naručujem kafu. On nas ostavlja same, a Marina me gleda kao da sam upravo postala vanzemaljac.
„Ti se ne zajebavaš, jel’ da? Otići ćeš tamo da pjevaš?“ Sačekala sam da Mario spusti narudžbu na sto i ostavi mi broj telefona od tog nekog lika.
„Otići ću tamo da vidim mogu li da pjevam. Šta je tu čudno?“ Pitam je, mada ujedno pitam i sebe. Trebam posao i moram krenuti od nečeg. Pa šta ako je splav? Za prvu ruku može da prođe bilo šta... Tješim samu sebe, ali šta da se radi? Otpijem gutljaj kafe i nastavim neobavezno čavrljanje sa njom.
