1...
...Sredina je decembra. Zima je uveliko počela. Grad Divogorod je bio u punom sjaju. Zavejan, okićen u novogodišnje ukrase, u to doba godine je bio najlepši. Centar grada je krasila stauta anđela sa palim ratnikom u naručju. Glavna ulica prolazila je pored statue. Tu su se nalazile robne kuće, razni restorani, kafići.
Visoki mladić Vanja se probijao kroz sneg ka svojoj školi. Učenik je “Mešovite stručne škole”, gde je učio elektroniku. Prečicom je pokušavao da skrati put jer već kasni. Ideja mu i nije bila najbolja. Sneg koji je već bio i pola metra visok nije ga zaustavljao. Ali, uvek postoji to ali. Nagazio je na zaledjenu baru koju nije video od snega i prosu se svom svojom duzinom po snegu. Ali brzo ustade da ga ne bi ko video i nasmejao se ovoj nezgodi.
-Do vraga, uf -namrgođeno promrmlja, dok je istrisao sneg sa sebe.
Nije dugo čekao, te se baci na svoj put. Prečica je doista bila kraća. Posle izlaska iz parka, samo jedan parking ga je delio od škole. Pogledao je na ručni sat koji je pokazivao 13:26.
-Dobro je, stižem -sa olakšanjem pomisli i nastavi sporije ka školi.
Škola, bila je velika. Neki su je opisivali kao zatvor. Jer svojim spoljnim izgledom pomalo je i ličila na jedan. Bila je šupljeg kvadrastog oblika, a u unutrašnjosti se nalazio kavez sa fudbalskim terenom i park. Ulaz u dvorište škole je krasila visoka metalna kapija. Iz dvorišta se ulazilo u školu. Sastavljena je od dva dela, tj. sprata. Prizemlje je bio deo mašinskih i saobraćajnih smerova. Dok je prvi bio namenjen elektrotehničkim i hemijskim smerovima. Vanja je bio učenik odeljenja sa indeksom jedan, elektrotehničari računara. To odeljenje je oduvek smatrano za elitnim odeljenjem škole, jer bi većina kasnije išlo na studije i završilo ih.
Vanja uđe u svoju učionicu. Neki su sedeli, neki igrali zuce. Dok neki još nisu ni stigli. Sede na svoje mesto, a drug iz klupe, ujedno i najbolji drug, Andrej.
-Momak, kasniš -uz osmeh reče Vanji.
-Ma ne pitaj, pao sam
-Hahahah... Kako to? -smejao se Andrej.
-Ma klizavo. ’De si Kosta -pozdravi se Vanja i sa drugom koji sedi ispred, najbolji drug takođe.
-’De si, znaš gde je Joca? -upita Kosta.
-Uf, ne znam, nije mi se javio da ga čekam
-Od juče se nije javio. Možda je bolestan -zamišljeno odgovori Kosta.
-Možda, ko zna. ’Ajde da ga pozovemo posle -reče Vanja, kad u tom trenutku uđe profesor.
-Dobar dan đaci -reče profesor gledajući katedru.
-Dobar dan! -celo odeljenje u glas reče.
-Strašno je ovo vreme đaci. Sad videh udes u centru. A i nekj virus hara. Stvarno ružno vreme. Nego, da ja upišem čas, pa da nastavimo gde smo stali -pričao je profesor, ali ga je slabo ko slušao.
-E Vanja, imam nešto za tebe -reče Andrej i izvadi dva toki-vokija- Jeste da imamo telefone, ali imaj jedan. Za svaki slučaj. Otac mi je dao tri komada, svi povezani. Posle ću i Kosti jedan, pa ćemo povezani da budemo. Podešeni su na istu frekvenciju. Naša frekvencija je 119.2 megaherza, a može i da uhvati druge frekvencije. Kul, a?
-Opa. Kako nije, sviča mi se. Hvala ti -radisno reče Vanja i zagleda ga. Crni toki-voki, marke ‘Motorola’. Po svemu sudeći skup je.
Ostatak časova je prošao mirno. Vanja, Andrej i Kosta dan provedoše kao i svaki drugi. Iako dobri đaci, nisu mnogo pažnje obraćali na profesore, već bi pričali međusobno. O svemu i svačemu su pričali. Devojkama, igricama, iznosili bi međusobno svoja mišljenja o politici, trenutnim temama i raspravljali bi se kao onj dosadni političari sa televizije. Ali na kraju bi svaku temu završili nekom šalom i glasnim smehom. Nerazdvojni su bili. Zajedno su išli po užinu, izlazili u provod, išli na fudbal. Ali dođe kraj još jednom školskom danu. Vreme je bilo za rastanak. Andrej i Kosta su živeli blizu, na jednom kraju grada, a Vanja na drugom.
-Momci, gledamo se. Večeras kanter? -reče Vanja dok se pozdravljao sa Andrejom i Kostom.
-Obavezno, vidimo se -odgovoriše i svako se uputi svojim putem.
Sneg je padao celog dana. Još je više snega bilo nego kada je Vanja išao u školu. Ovaj put se Vanja odlučio da prođe kroz dvorište bolnice. Nije bio kraći put, ali drugog nije bilo zbog snega. Put je bio pomalo težak. Klizav, da budem precizniji. Našao se pred dvorištem. Na prvi pogled, pusto je bilo. Ali zašto bi nekog to zabrinulo. Vreme je loše niko nema potrebe da bude napolju. Hodao je kroz dugo dvorište bolnice. Da bi skratio malo put, išao je prema zadnjem izlazu. Taj deo dvorišta je zapušten već dugo. Par starih zapuštenih zgrada, stare stepenice, ništa više. Tu nije bilo kapije, već je na jednom mestu bila rupa dovoljna da neka osoba prođe pa su je mladi koristili.
Kako je prolazio kroz veliko dvorište bolnice, Vanja je gledao zgrade. Malo mu je bilo čudno kako na nekim nije bilo svetla. Ali nije mnogo mario za to. Prolazio je kroz zapušteni deo bolničkog dvorišta. Vide neku bordu ili crnu tečnost razvučenu par metara koja je nestala iza jedne napuštene zgrade. Zgadio se na samu pomisao šta je to i nastavio je još brže da hoda. Ubrzo se nađe na parkingu iza ograde. Tamo kao i uvek pusto. Par automobila, starih, istrunulih.
Za oko pola sata stiže kući. Vanja zapazi da auto njegovih roditelja i auto njegovog strica koji živi u kući pored nisu tu.
-Verovatno su po gradu, kupuju nešto -razmisli Vanja.
Pre nego što uđe u kuću istrese sneg sa jake i sa glave. Nije nosio kapu pa mu je sneg napadao na kratko ošišanoj kosi. Još jednom pogleda po dvorištu. Lepo je bilo pod svim tim snegom.
-Stigao sam!
Odgovora nije bilo.
-Ah, verovatno su po gradu kao i obično
-...Molimo sve građane da ne paniče. Svi ostanite u svojim kućama i sačekajte pomoć. Sve će biti gotovo vrlo brzo... -začulo se sa uključenog televizora.
-Šta koj’ kurac? -zbunjeno je gledao Vanja u televizor dok je na televizoru gledao strašan prizor.
Brzo se uhvati za telefon da pozove roditelje. Ali nije bilo signala. Sve je postalo čudno. Začuo je krčanje toki-vokija.
-Khrkhh...Momci, ste tu?...khrkk -začuo se uplašen glas Koste.
-Kosta, tu sam. Šta se ovo dešava? -Vanja uzbuđeno odgovori.
Nije bilo odgovora. U tom trenutku se začu jako lupanje vrata. Vanja se sledi, jeza ga prođe i nepomično je gledao u vrata...
