1. Tajanstveni ulagač
- Kasnite. Radno vrijeme je od 8.
O jebem ti idiota i njegove prepametne primjedbe! Dobro zna da smo i sinoć ostali do ponoći jer trebamo pripremiti sve materijale za preuzimanje, i valjda vidi da svi iz ekipe izgledamo kao pande, s golemim tamnim podočnjacima koje nikakav korektor više ne može prekriti. Naravno da za sve te prekovremene sate nećemo dobiti niti slobodan dan, a stimulaciju možemo samo sanjati.
- Ja se ispričavam, gospodine direktore, hladno odgovaram i ne pada mi na pamet govoriti bilo kakvo opravdanje zašto kasnim. Nek se nosi u vražju mater i on i ta njegova napuhana crvena faca skupa s onom bačvom koju nosi oko struka “jer je takve građe”. Bio bi on normalne građe da mu glavna preokupacija nisu kojekakvi službeni i “službeni” ručkovi i večere na kojima nemilice troši lovu od već propale firme i časti ko fol poslovne partnere, a u stvari se obžderava sa svojim kompićima - sve redom “krema” nastala na muljažama.
Zagledao se u mene onim sitnim očima i čeka nekakvo daljnje objašnjenje, opravdanje i ispriku koju neće dobiti pa makar mi sad, ovog trenutka uvalio otkaz. Kad je vidio da stojim bez riječi, zavrtio je glavom i mučenički uzdahnuo:
- Prezentacija ipak treba biti spremna danas do 12 jer nam u dva stižu potencijalni kupci, ugledni poslovni ljudi iz Rusije.
- Dobro, direktore. Tko će je pripremiti?
Pogledao me je kao da imam dvije glave.
- Pa vi, Andrea.
- Vama je jasno da ja nisam financijaš i da mi brojke treba pripremiti sektor financija.
- Dogovorite s Vesnom iz računovodstva.
Samo sam se okrenula i otišla u svoj ured. Jedva sam se iskulirala da ne zakolutam očima i ne tresnem vratima. Koji mamlaz! Ženica iz računovodstva, draga, vrijedna i ljubazna referentica Vesna će pripremiti brojke koje moraju ući u ključnu prezentaciju za potencijalne kupce, jer njegova miljenica, koju je postavio na jako važnu funkciju kontrolorke svega i svačega, još, naravno, nije stigla i pitanje je kad će. Nema ni onog smotanog direktora financija, danima je na bolovanju zbog bolesti djeteta, i ostat će tamo sve dok ne prođe frka, a onda će dijete ozdraviti. Ako nešto bude pogrešno, krivci ćemo biti sirota gospođa Vesna i naravno, ja, i bit će mu to argument da me se napokon riješi. Ionako me nije htio ovdje, ali nije lako naći drugu budalu koja zna kako čuvati lijepu sliku u javnosti ove gotovo propale firme, i još to sve radi za crkavicu. Naravno, ima ih koji bi rado preuzeli ovaj moj posao jer je tako “in” baviti se PR-om, ali to su uglavnom kokoši koje misle da je dovoljno navući minicu, nabaciti šminku i cerekati se uokolo. A toliko čak niti on nije glup, zna da bi sve brzo otišlo k vragu kad bi samo djelić istine o firmi procurio van.
Bacila sam torbu na izlizani stolac u svom skučenom uredu, uključila laptop i pozvala gospođu Vesnu.
- Andrea, dobro jutro. Jeste se bar malo odmorili?
- Ma Vesna, odmarat ću kad odem u penziju...
- Hahaha, nećete vi ni tada odmarati, imate vi crve koji vas stalno tjeraju da nekog vraga radite, odgovorila je kroz smijeh.
- Da, muče i mene ti moji crvi, ali dobro da ih imam, jer danas vi i ja moramo stvoriti čudo u narednih dva i pol sata.
- Molim! Kakvo čudo?
- Pa moramo pripremiti prezentaciju za potencijalne kupce, i imamo vremena samo do podneva.
- A jooooj, Andrea, to nije moguće. Pa za takav posao trebaju bar dva, tri dana.
- Znam i ja, ali direktor je naredio.
- Andrea, ja ću vam pomoći koliko mogu, ali u podne moram biti u našoj ispostavi na istoku, nešto su tamo zabrljali s podacima i moj šef me šalje da to riješim.
- Joj, Vesna, pa to je ipak interni posao, kako je zabrljano do sada, tako može biti još jedan dan. Ovo se mora obaviti.
- Andrea, nemoguće, vi znate da ja ne mogu reći mom šefu kako ne mogu na zadatak koji mi je dao.
- Pa recite mu da je direktor naredio.
- Ne, ne, ja to ne mogu, zavapi ženica već potpuno izbezumljena od straha.
Bjesnim što u ovoj zemlji takvi ljudi moraju šutjeti, raditi i slušati raznorazne polupismene likove kojima je glavna kvaliteta to da imaju dobre veze. A Vesna je pametnija od svih njih u financijama, ali je toliko isprepadana da se nikome ne usudi ništa reći. Razumijem je, s dvoje djece koja idu u školu i s bivšim mužem kojega ni zakon ne može natjerati da plati neku alimentaciju, potpuno je zgrožena mišlju da bi mogla izgubiti posao. Drži se za svoj posao i ovu posrnulu firmu kao da će, ako tu dobije otkaz, doslovce odmah umrijeti od gladi, iako bi se, vjerujem, brzo snašla - vrijedna je, pametna i zna s brojkama.
- Dobro, dobro, Vesna, molim vas dođite nakratko do mene pa ćemo se dalje dogovoriti.
Za minutu se začuje tiho kucanje na vratima i Vesna proviri.
- Slobodno?
Opet mi dođe da zakolutam očima, iako nije ženica ništa kriva. Pa naravno da je slobodno, zvala sam te, mislim si i ljutim se na sebe jer sam zbog neispavanosti i kroničnog umora nervozna. Uh, samo da se ne počnem otresati na one normalne koje ću danas sresti.
- Da, molim vas, uđite, imamo jako malo vremena.
Maknem svoju torbu da bi Vesna imala gdje sjesti.
- Gledajte, ja ovaj materijal moram pripremiti do podneva jer je direktor naredio. Znate i sami da brojke nisu moja specijalnost i bojim se da ne pogriješim. Direktor osobno mi je rekao da radim to s vama.
- Ja stvarno ne znam šta sad. Moram biti na istoku u podne, i moram krenuti najkasnije u 11, znate kakve su gužve po gradu.
- Ma bude vas vozač odvezao.
- Ne, ne, nemamo mi referenti pravo na to, znate da bi mi zbog toga mogli raditi probleme, kaže tiho Vesna.
Da, znam, ona zmija od šefice općih poslova svima radi probleme ako su na nižem položaju od nje i ako joj nisu rođaci ili njezini posilni.
- Dobro, da ne kompliciramo, dajte mi samo molim vas donesite zadnje poslovne rezultate, snaći ću se već nekako. Za koji mjesec su uneseni podaci o prodaji?
- E, vidite, tu i je problem, podaci o prodaji neće biti točni zbog tog problema na istoku, a znate da nam je istok oko 20 posto ukupnog prometa.
Zinem i ne vjerujem što nam se sve baš jutros događa.
- Dobro, a za koji period imamo točne podatke?
- Za prošlu godinu, tiho će Vesna.
Nemoćno uzdahnem.
- U redu, onda ću koristiti te, a vi pokušajte što prije razmrsiti što su ovi tamo zapetljali.
Vesna se nasmiješi i tiho, kao što je i ušla, izađe iz ureda.
E, ovo stvarno ne mogu sama riješiti. Ulazim u direktorov kabinet i taman da ću pokucati na njegova vrata, tajnica Nina digne glavu i prostrijeli me:
- Šta radite?
- Molim? Pa kucam...
- Zašto?
- Da bih ušla u ured. Zašto se inače kuca na vrata?
- Nemojte biti bezobrazni. Ne možete kod direktora, ima važan sastanak.
- Znate li do kada će trajati?
- Trajat će koliko treba.
- Možete li mu reći da ga hitno trebam?
Jedva klimne glavom i opet se zadubi u ekran svog kompjutera. Valjda sam ju baš prekinula u važnom proučavanju važnih vijesti iz zemlje i svijeta - tko je koga oženio, ostavio, poljubio, poveo na neki event (da, da, ona i govori “event” i “finanšl tajms” i misli kako je jako cool jer zna te riječi).
Ma jebite se svi redom!
Sjednem za laptop, otvorim template iz prošlogodišnje prezentacije i počnem slagati brojke iz godišnjeg izvještaja. Potencijalnom kupcu treba pokazati kako firma ima perspektivu, samo je eto malo tanka s novcem. Nabrajam sva vanjska tržišta, pa i ona gdje smo, u nekakvom lokalnom dućanu na periferiji, prodali deset kaputa jer su neke gospođe poželjele “kvalitetnu hrvatsku robu, a ne ovaj kineski bofl”. Mislim, tko bi osim bakica i kupio ovu našu konfekciju. Istina je da je super kvalitetno sašivena, istina je i da je od dobrih materijala, istina je i da nije preskupa, ali dizajn... Isti kao na fotkama moje mame dok je bila mlada. Unesem brojke o prihodu, samo što ne pišem da taj prihod nije isključivo od prodaje proizvoda, nego su tu i prodaje raznih manjih nekretnina kojima je naš vrli direktor lani podebljao poslovni rezultat da ne bi letio. Unesem brojke o rashodu, samo ne pišem da su rashodi manji jer je smanjen broj zaposlenih i jer škrtarimo na održavanju i pogona i strojeva koji su pred raspadom. Ispišem bajku o potencijalima et voila... Ispada da je Z-stil jedna fina, pristojna firma s dugom tradicijom i blistavom budućnošću. I sve je gotovo par minuta prije njegovog roka.
- Andrea, odmah kod direktora, čujem njegovu drugu tajnicu kako krešti na hodniku, a čuju je i drugi.
Polako ustajem od stola, pakiram isprinte u fascikle, još poravnavam rubove samo da bi ih malo živcirala i lagano krenem. Naravno da sam mu materijal poslala mailom, ali gospodin Ante ne voli mailove, nego papir, i to kolor print, tako da uprava nenormalno troši na printanje, a siroti informatičari svako malo moraju kopati po printerima i osposobljavati ih, jer se svaki čas nešto zaglavi.
- Šta je ovo?
- Prezentacija koju ste tražili, direktore.
- A zašto nije na ruskom? Jesam rekao da dolaze Rusi?
Ha? O čemu ovaj priča?
- Direktore, prezentacija nije na ruskom jer ja ne znam ruski, a rok je prekratak da bismo organizirali prijevod. Osim toga, to puno košta. Engleski je univerzalan jezik u poslovnom svijetu i mislim da će se potencijalni kupci sasvim dobro snaći.
Zavrti nezadovoljno glavom, ali mi ipak mahne da sjednem preko puta njega.
- Dobro, dobro, ovaj puta moramo tako jer sad više nema vremena. Nego, kako vam je palo na pamet da uvrstite ove stare brojke?
- Direktore, novijih nemamo.
- Ma kako nemamo!?
Nemoj ga gađati ovom pepeljarom, nemoj ga gađati ovom pepeljarom, nemoj ga...
- Nemamo. Na istoku je nastala neka zbrka s podacima, a bez njih nemamo novije točne brojke, uzdahnem kao da tumačim petogodišnjem djetetu.
- Andrea, i opet ste me razočarali, a znali ste koliko je ovaj posao važan. No, o tome ćemo poslije, sad se moram pripremiti za sastanak.
Samo klimnem i šutke izađem iz ureda. Bit će ovo još jedan divan dan.
Mimoiđem se na vratima s njegovom miljenicom Linom, koja je očito tek sada stigla.
- Lina, dušo, uđi, uđi. Pa jesi se odmorila?
Nisam čula što mu je odgovorila, ali pretpostavljam da je onako mučenički uzdahnula i rekla kako joj je ovaj period jako naporan.
U deset do dva nastala je opća strka po hodniku. Konobarice su iz kantine trčale s punim tacnama sokova i čaša, informatičar je nosio laptop za prezentaciju, a sve slobodne cure su nagrnule u WC da si poprave žbuku na licima jer ipak dolaze potencijalni ulagači među kojima se možda nađe neka dobra lovina. Otrčala sam na WC na drugom katu jer ja stvarno moram na WC, a sastanak bi mogao potrajati. Svoju žbuku nisam morala popravljati jer je i nemam. Zahvaljujući genetici i čeprkanju po vrtu kad god stignem ten mi je super, trepavice duge i guste, a kosa boje meda gusta i blago valovita. Moram samo redovito obnavljati sjajilo jer mi se usne jako suše. Ruževe ne koristim, i oni su za mene žbuka. Doduše, malo sam se jutros požbukala korektorom, ove podočnjake od nespavanja htjela sam nekako kamuflirati.
Žamor u dvorani za sastanke je naglo utihnuo kad se na vratima pojavila Božica, šefica direktorovog kabineta, s očekivanim ulagačima iza sebe. Zinule su i žene i muškarci u dvorani.
Samo smo ja i moja frendica Iva, koja u firmi radi kao naš community manager i pati dok smišlja pristojne, a opet zabavne postove za naš web i face (a nema tu ništa zabavnoga, vjerujte, što bi bilo zabavno s jednom učmalom zastarjelom konfekcijom?), bile ulazu okrenute leđima. Polako smo ustale, okrenule se i također zinule.
