Trilogija Boje

Sedela je na terasi i zamišljeno odolevala svakom zvuku oko nje. Nije čula ni poj ptica, nije čula ni šktipu guma užurbanog saobraćaja nije čula ni dozivanje svoga imena

Elena!

Dozivala ju je majka, jedina osoba koja je imala ključeve njenog carstava

-Opet si to uradila?

Ponovo se povukla u svoj sivi svet.

Elena je nastavila da gleda u jednu tačku, i jedni malenu mrlju na ogradi balkona, pokušavala da stvori obris aure oko nje, da napravi smisleni oblik

Volela je kako se boje prelamaju i igraju sa njenim umom, razvijajući najnovije konture bitisanja njene svesti. Boje i oblici bili su ona. Sve naslikano, samo ona. Sve ucrtano- ona...

-Još uvek se nadaš?- pitala je i povukla se u stranu

-Još uvek volim...odgovorila je bez i jednog pokreta

Jelena je gledala i platno pred sobom. Svaka slika postavljena na njega već joj je bila dobro poznata. Mesta i dešavanja, koja su bolela njenu ćerku, prenešena na platno u svim živim i zamišljenim ovozemaljskim bojama, kao podsetnik na neko drugo vreme. Na vreme pre njenog pada

Na vreme pre boli...

-Još uvek ga volim- odzvanjale su joj Elenine reči, kao predznak još jedne tragedije, kao priznanje poraza, kao apsolutna predaja

-Elena, dušo...- borila se jadna žena, borila se sa sećanjima svog deteta, sa njenom boli, sa njenim porazom-Elena, treba da nastaviš da živiš- molila ju je, sve se nadajući da dopre do onog dela njene svesti koji je uživao u divnim stvarima, u mladosti, u lepoti življenja...

-Ne mogu...- tiho reče, ne pomerivši se ni malo- Ne mogu, jer jedino što mi je od njega ostalo je na tih nekoliko platna, a ta platna pokazuju koliko me je voleo. Ne želim da ga izdam, ne želim da budem ona koja zaboravlja, ne želim da budem ona koja ostavlja

-On je ostavio tebe i sad ne postoji način da se vrati, nikad više. Nema nade za njegov povratak, razumeš li to? Nema... Koliko je prošlo, da li brojiš? Da li znaš koliko dugo sediš sama u ovom prokletom stanu, ovde, gde ste snivali snove? Da li se sećaš dana kada si poslednji put, izašla van?

-Vani sam, majko. Sedim na terasi!- napokon je izvukla reakciju iz nje, pa makar ona bila i bes...

Brinula je. Brinula je tako jako, znajući da ova osama, može samo da dovede do apsolutnog povlačenja u sebe. A to nije bilo dobro...

Pokušavajući da se odalji od vrata, udarila je u limenu kanticu punu boje... Njegove boje, njegove slike, njegova platna... Ona je samo volela da gleda, on je voleo da stvara...

-Kada ćeš napustiti ovaj stan?

-Neću ga napustiti, majko... On je moj, naš... Znaš i sama

-A, ako njegova sestra poželi da ga uzme, šta ćeš onda? Ona ima prava, ti ne! Šta si mu bila ti...

-Majko, mrzim te...- izgovorila je ravno i vratila se u svoje stanje letargije.

Razočarana samom sobom, reakcijom koju je dobila, morala je da napusti stan, da ostavi svoje dete u miru, jer ne možeš pomoći čoveku koji ne želi pomoć. Elena će morati neke stvari da pregura sama...

Majko, mrzim te... Ponavljala je u glavi, ponovo zagledana u tačku u zidu, ponovo izgubljena u sećanjima...

U onome što je ostalo posle njih...

Godinu dana ranije...

Vučem nogu pred nogu, kako bih napokon sišla niz stepenice i sklonila se odavde. Vučem, jer ne mogu ni da hodam brže, mrkli je mrak u hodniku, a ja bežim sa žurke.

Nisam bila oduševljena, naročito mojom drugaricom koja upravo ispituje krajnike nekog jadnika, a mene je ostavila da se kočim u uglu prostorije. Jednostavni, žurka mi nije prijala...

Smetalo mi je more različitih ljudi, njihova znojava tela, zadah alkohola i piksle koji se širio sa uništenog tepiha, ili zvuci neke Boga pitaj kakve muzike, jer ono je sve, samo muzika ne.

Naročito mi nije prijalo nepoštovanje dogovora, da ako žurka krene i smeru koji nama ne odgovara, odemo kući.

Izgleda da nam se smerovi mimoilaze, jer njoj je sigurno prijao treći krug dzointa, dok sam se ja lagano sklonila.

Znam da će se sve završiti na isti način kao i uvek. Doćiće kući, pozvaće mene, a zatim plakati kako je sve predhodne večeri izgubila. Ili uložila... Ili ko bi ga znao šta sve ne.

I ovo prokleto svetlo, koje u zgradi ne radi.

Pipam zidove, silazeći niz stepenice i već na drugom spratu, čini mi se, pokušavam da dozovem sve svece, da bar ovaj prekidač radi, ili da nije skinuta sijalica.

Sumnjiv je ovaj kraj...

Pritiskam prekidač i ko za maler, nije prekidač, već zvono. Zvonim ljudima dva sata iza ponoći, mislim da će me neko ubiti.

Zato, ne obraćam više pažnju, ni za šta oko sebe i sad već žurim mračnim stepeništem do prizemlja.

Na putu, našle su mi se neke saksije cveća, koje sam stručno oborila i izazvala nevidjenu buku.

Takva sam ja, kada žurim...

Ulična svetiljka obasjava ulaz u ovu višespratnicu, pokazivajići mi put. Izlaz iz mogućeg košmara, u šta je mogla ova žurka da se pretvori. Možda za nekog, ne i za mene...

Loša sam drugarica, pretpostavljam, čim nisam drugaricu svoju povela za ruku van. Ne bih ni mogla to da izvedem, čak i da sam je vukla svim silama, jer se uhvatila za svoju žrtvu, kao pijavica.

A ja da joj izigravam majku, ne mogu...

Prilazim vratima i uz tešku muku ih otvaram. Ozbiljno zapinju, počinju da škripe. Cela ta metalna komstrukcija, ta sablasna škripa, dovodi me do problema nazvanog strah.

I tako nisam nešto hrabra, ali ono što sad osećam, ovi trnci u kostima, samo su još jedan dokaz, nikad više sa Sandrom. Nikad, ni na jednu žurku. Nikako! Njene žurke su u sumnjivim krajevima, njene žurke su sa sumnjivim likovima, njene žurke su uvek takve, a ja se u taj milje ne uklapam... Ne više...

Vrata za mnom udaraju, a mene obrgrli prohladni vazduh prolećne noći.

Idišem duboko u nadi da sa sebe zbacim zadah neprijatne večeri, da izbacim osećaj iz nosa, odvratnost pijanih pogleda, da sa sebe skinem sve...

-Izvini!-

Čujem muški glas, jer jednostavno blokiram ulaz u zgradu, a on je krenuo da izlazi. Pri tom, zakucao se u mene

-Izvini ti!- i nastavim da stojim zagledana u raščupanog mladića, po slobodnoj proceni, ranih dvadesetih godina. Možda je čak i mladji od mene...

-Pa, mogu li da prodjem?- vrckavo me pita, šarajući pogledom po meni, po mom licu, zadržavajući pogled upravo na mojim očima.

Spuštam pogled, posramljeno i polako se povlačim u stranu, ne smejući više da povledam u te bazene tamne boje. Pod uličnom svetiljkom, njehove oči, bile su tamnije od noći...

-Nisi odavde?- polako me pita, na šta samo odmahujem glavom. U biti sam stidljiva, dok ne upoznam okolinu, zato se nikad ne uklapam u društvu.

-Dobro- razvuče nekako reč preko usana, fino otezajući ono zadnje o, vidi da nemam nameru da mu poklonim više svoje pažnje. Naglo, baš kao i što se stvorio pored mene, tako je i nestao. Od jednom, nečujno...

Posramljena, tužna i uplašena, ostala sam prikovana uz ulaz sumnjive zgrade, prebirajući po torbici u potrazi za mobilnim telefonom. Pozvaću taksi da dodje po mene, bez obzira što je dogovor bio da se vratim sa Sandrom kući.

Jer gde je Sandra? Tamo gde sam je i ostavila. A zna li ona gde sam ja? Naravno da nema pojma...

Taksisti govorim adresu, tek što smo krenuli sa parkinga mračne zgrade, primetim momka koji se pre samo nekih pet minuta zakucao u mene.

Stoji pored svog automobila, drži kljičeve u ruci i pogledom prati taksi.

Taksista nije mogao sporije da prodje, a kao po naredbi, baš je i zastao.

Ne gledam iza sebe, ali neka teskoba, neki glup osećaj, javi mi se u stomaku. Ne želim da zna gde živim...

-Molim Vas, idete dužim putem...

-Čega se plašiš?- pita me taksista

-Sumnjam, ali to je slično...

Klimnuo je glavom, dva puta skrenuo levo, zatim promašio semafor, ali, na kraju, dužim putem, stigla sam kući...

-Nadam se da nas nije pratio. Dobro ste se setili!

-I ja se nadam, gospodine...

I stvarno sam se nadala. Ne poklanjam poverenje olako nikome, a ni ovih par prijatelja ne bi mi bili prijatelji, da im bar malo ne verujem.

Zašto onda verujem Sandri?

Možda sam i luda, ali ona je moja suprotnost. Moj izlaz iz zone udobnosti. Dok se ja plašim svega, ona sve prigrli obema rukama. Dok se ja plašim svakoga, ona stranca poljubi na ulici. Dok sam ja povučena u nepoznatom okruženju, ona dominira društvom. Povrh svega, poznajem je 25 godina, jer je poznajem od kada smo se rodile ...

Moja Sandra, sa kojom sam delila kolevku!

Zvono telefona, natera me da se dobro osvrnem oko sebe.

Tek što sam stupila pred vrata svoje zgrade, telefon se oglasio. Identifikacija mi kaže, zove me Sandra. Sad se setila...

-Gde si, ludačo?

-Kući, ludačo!

-Dobro, ja ostajem, ovde je ludilo...

-Lepo se provedi...- kažem i prekidam vezu. Nadam se da hoće, stvarno se nadam i stvarno bih volela da me ujutru ne pozove, ne kaže mi da se zaljubila, da mi ne kaže kako je našla momka svog života, da mi ne poželi sreću kao njenu.

Volim je, ali ona je zaljubljena, sa momkom svog života i u srećnoj vezi do kraja života bar pet puta mesečno. Ali, to je moja Sandra...

Tiho klik, otključavam vrata i madam se da moji roditelji spavaju. Ne bih volela da ih sretnem nigde po stanu sad, sa njihovim osudjujućim pogledom.

Ja sam jadni profesor istorije, bez stalnog zaposlenja, koji radi u prodavnici na drugom kraju grada i dva puta mesečno ne uspe da se odupre najboljoj drugarici, pa ode na žurku...

Ja sam razočaranje za svoje roditelje. Ja nisam ono čemu su se nadali u životu...

A nije uvek tako bilo.

Dobro dete, odličan učenik. Završena gimnazija, upisan fakultet. Visoke ocene na studijama, diplomirala na vreme, u roku. Za sve je bilo vremena, vreme je bilo za sve. Po redu...

Škola

Prvo zaljubljivanje

Prvi momak

Prvo razočaranje

Sve po redu i završene studije

A onda zatišje...

Godinu dana obijam škole, tražeći, moleći, kumeći... Raspitujem se, da nema slučajno nekog upražnjenog mesta, možda trudne nastavnice ili da zamenim nekog profesora. Da se ne traži profesor u nekoj seoskoj školi ili gde već. Nebitno je. Samo da se radi...

Za sve to vreme i dalje radim za kasom, jer mora da se radi. Da se vrati sve što je uloženo u mene, u moju budućnost. U moju propalu, a ne započetu karijeru...

Obišla sam sve galerije u gradu. Pa i u susednom. Obišla jedini muzej... Možda...

Ali i to možda traje samo kratko. Traje onoliko dugo, dok ne ocene da li osoba pred njima u suknji do kolena, u beloj košulji može da privuče posetioce ili proda neku umetninu.

U muzeju, traže stručnost i elokvenciju. Ne traže mladost. Kustos mora da izgleda pametno. Ne treba da izgleda mlado...

Kako god, sutra me očekuje moja kasa, od podneva do večernjih sati, da joj objanim istorijski razvoj ekonomije i kako su kase nastale, od običnog abakusa, do računara.

Ja, razočarenje svojih roditelja... Objasniću platnoj kartici kako je do nje došlo, od robne razmene, preko plaćanja u zlatu ili srebru do pojave prvih novaca, do njenog pojavljivanja. Toj divnoj platnoj ili kreditnoj kartici...

Budilnik me obaveštava da je vreme za novih po ure torture, jer toliko vremena ću provesti sa mojima, dok popijemo kafu i oni krenu na posao. Znam i ceo govor. Očekujem ga, kao i svaki put, a retki su momenti, da petkom izadjem, a subotu radim.

Ja sam njihov promašaj

Svojim me hlebom hrane

Devojke mojih godina treba da se udaju

Devojke mojih godina treba da budu samostalne

Devojke mojih godina, ne treba da žive sa roditeljima

Treba da se ugledam na Sandru...

Pitam se, šta bi mislili o Sandri kada bi znali... Pitam se, pitam...

Šta bi mislili, kada bi znali da stan u kome živi, ne plaća ona?

Da garderobu koju nosi, uzme iz prodavnice u kojoj radi, nosi jedno veče, a zatim vrati na raf? Nikad ne skida etiketu...

Da cipele koje je sinoć obula, vratiće u kutiju i prodati ih kao outlet?

Šta bi mi tada rekli?

Da znaju da je svaka žurka na koju ode, njen lov?

Da je svaki put u klubovima naoštrena da prati tatine sinove i moli Boga da nekog smota to veče? A možda da ga smota i za stalno?

Ne znam šta bi mi rekli...

-Kako je bilo sinoć?- iznenadi me majčino pitanje odmah s vrata... Ni kafu nisam uzela u ruke

-Zanimljivo do negde, a onda sam se pokupila i došla kući. Tako je bilo...

-Bilo je dobro, s obzirom da si došla u pola tri...

I po ure torture je krenulo... Još koji minut, dok posrketamo kafu i dogovorimo se oko ručka...

Onda će otac da zauzme stav, sigurna sam...

Zagledana u jednu tačku, nisam imala pojma koliko jedan običan dan može da bude dobar ili loš. Meni su svi dani bili isti. Mogla sam da predvidim sve...

-U ponedeljak, javićeš se gospodinu Trajkoviću. Možeš li da to uklopiš u svoj gusti raspored?-

Moj otac i njegov sarkazam, doćiće mi jednog dana glave

-Uzeću slobodan dan, odradiću smenu sutra. Naravno da mogu. Hvala ti tata!- kažem, a znam da od moje zahvalnosti do njegovog mozga nije došlo ništa. Ja sam promašen slučaj...

Ostajem sama, da spremim ručak, da završim svoje obaveze, da se napokon spremim za posao. Da opeglam kecelju koju za kasom nosim...

Da završim sve, svesna od početka do kraja, kako će ovaj dan teći, znajući svaki moj korak od početka dana, do njegovog kraja, znajući da se ništa ne menja...

Smoreno čekam autobus, linija koja spaja dva kraja grada. Ne mogu da se otgnem osećaju da nešto nije kako treba, ali svoj osećaj zanemarujem, već guram slušalice duboko u uši pojačavajući muziku na najjače, svoju omiljenu plejlistu. Puštam da me muzika vozi, ne obraćajući pažnju na ljude oko sebe. Ne obraćajući pažnju ni na šta...

Mihajlo, crni sine, opet si mi ostavio stvari da ti operem i opeglam u zadnjem momentu! Eh, Mihajlo, Mihajlo...

Pesma tako poznata, ali i da ne želim da je slušam, nemam želju da se sklonim. Nema svrhe tražiti stan ili spbu, ako ne znam da li ću kući biti tri dana, tri meseca ili godinu. Nema svrhe, a ovde, u porodičnoj nam kući uvek imam sobu.

I moja sestra i ja.

Danica se udala pre dve godine, ali i dalje roditelji imaji spremnu sobu, za slučaj da želi da prenoći ovde sa mužem ili sama. Ili nekada, sa unučićima. Kad bude, ako bude. Mladi su oboje, ja ih ne pitam, ali majka ne prestaje. Dano ovo, Dano ono... Ili Mihajlo... Mihajlo skrasi se, Mihajlo oženi se.

Mani se ti ,ženo Mihajla! Mani se! Mihajlo ne želi da se skrasi!

Ne mogu!

Ili mogu?

Uvučena u svoje misli, stajala je u uglu prostorije, držeći limenku soka u ruci. Odudarala je od cele scene, ne samo po ponašanju, već i po izgledu. Koliko god ovaj ceo kraj bio mutan, sumnjiv, stan u kome je bila žurka, bio je tako namešten, da se tačno znalo kako ga poseduje ili pod zakupom drži neki tatin sin. Nemam pojma čiji je, samo sam pratio Acka na njegovom putešestviju lova na lake mete. Lova na lake ribe.

Onda sam prestao da pratim Acka, jer je moju pažnju zaokupirala usamljena prilika u uglu prostorije.

Dugokosa brineta, imala je rep podignut visoko na glavi, a u strateški izlizanim farmericama i majici i kožnoj jaknici delovala je baš kao da joj mesto nije ovde.

Ona limenka soka, odudarala je u njenoj ruci, baš kao što je i ona odudarala ovde. Oko nje, bili su parovi, šminkeri i igrači, sa svojim ili tudjim lutkicama. Ona je bila sama... Nezainzeresovana i rekao bih smorena.

Sa drugog kraja prostorije, jasno sam video svaki njen pokret, jer je sva moja pažnja bila usmerena na nju. Na njeno sitno telo, na njenu dugu kosu, zamišljajući kako tu dugu kosu obmotavam oko svog dlana. Kako to sitno telo držim u svom naručju...

Zašto?

Zato što nije ni malo nalik plavuši koja plazi po mom vratu, pokušavajući jezik da mi nabije u uho. Zato što mi ona trenutno ne petlja po dugmetu farmerica, zato što ma sebi nema firmiranu haljinu, zato što ima smoren pogled. Zato što je njen pogled, ogledalo mog...

Napokon se pomera od zida i prilazi rasnoj crnki. Sitne gradje, poput nje, samo sa bujnijim grudima, koja u klinču drži nekog lika i poput pijavice isisava mu sav vazduh iz pluća.

Nešto obe mlate rukama, malena se okreće i ostavlja limenku na obližni sto i zgroženog izraza lica nestaje kroz vrata.

Pokušavam da se otresem devojke koja bi se igrala sa mnom noćas horizontalne gimnastike i ne mareći na njeno negodovanje, krećem za malenom figurom.

Zvuk patika opreznog hoda na mračnom stepeništu, otkrivaju mi da se plaši mraka, a u celoj zgradi nema svetla. Zatim i zvuk zvona, pa ubrzani koraci samo me opominju da požurim za njom. Da je stignem i uverim se da je bezbedno izašla iz ove uklete, sablasne zgrade.

Nešto se lomi, nešto puca.

Požurim niz stepenište i vidim razbacane saksije. Osmeh mi zaigra na usnama, jer pored toga što je mirna, ona je i smotana, a takve umeju vatreno da vole.

Mihajlo? Polako momče!

Napokon vidim izlaz iz ove zgrade i na samim vratima obris njenog tela. Samo stoji pored velikih metalnih vrata, rekao bih, zagledana u noć

Prošlo je dva sata od ponoći i pitam se, ima li ova devojka prevoz do kuće? Pitam se, ima li ko da je dočeka?

Ima li momka, verenika ili bar brata da je u ove sitne sate pokupi i sigirno odveze kući...

Pokušavam da izadjem van, ali njeno sitno telo blokira vrata, pa se nenamerno zakucam u nju

-Izvini- kažem pokajnički, na šta mi ona samo odgovori -Izvini ti-...

Pogledom prelazim preko njenog tela, ali mi posebnu pažnju traže njene plave oči. I u ovom mraku, pod slabim svetlom ulične svetiljke, vidim da su njene oči plave, vidim da su njene oči uplašene.

Ali su mi njene oči i od nekud poznate.

Pogled spušta ka zemlji, pogled krije od mene, ne znam dal se srami ili plaši, ali tako me zanima, da li crveni, da li rumeni kad se stidi...

-Nisi odavde?- pitam je, na pta mi samo odmahne glavom i nastavi da gleda negde ispred sebe. Svuda, samo ne u mene. Svuda...

Plaši se, znači...

-Dobro!- promrsim i zaobidjem je, jer ne bih znao šta drugo da kažem devojci koja mi jasno stavlja do znanja da joj smetam, da me ne želi tu, čak ni kao sagovornika, slučajnog prolaznika.

Prodjem nesvesno rukom kroz kosu, još jednom odmeravajući njenu siluetu, sa ključevima u ruci glesajući kako po svojoj zorbi traži nešto. Traži telefon i poziva neki broj...

Kroz nepunih pet minuta, pored nje staje taksi, a ja sam odveć skriven u mraku, pored svog automobila. Čekam, da sigurna u taksi udje.

Svetla automobila me obasjavaju, jer taksi mora da prodje pored mene, čak se blago i zaustavlja ne dozvoljavajući mi da bolje osmotrim to simpatično sitno lice, ove malene.

Ulazim u auto i sa neke razdaljine pratim taksi. Ona mora sigurno da stigne kući, ne bio ja Mihajlo. Mora tako da bude.

Taksista je vozi okolo naokolo, ili želi da je opelješi ili je ona tako htela znajući moju nameru da je pratim. Taksista je vozi sporednim ulicama, pa na kraju ostanem zbunjen kada na kraju stignem u svoj kvart.

Zato su mi njene oči bile poznate, sigurni sam je u kraju vidjao...

Izlazi iz auta i ulazi u jednu od zgrada. Odlično. Baš u njenoj zgradi, imam dobrog prijatelja, kolegu, drugara. Odličnog ortaka...

Kako se sudbina lepo igra sa ljudima. Jedina cura koja mi je u zadnje dve godine zapala za oko, privukla apsolutno moju pažnju, nalazi se par ulica od kuće u kojoj sam odrasao, od kuće u kojoj povremeno živim. Jedina cura možda vredna mog ograničenog vremena, nalazi mi se na dohvat ruke...

Mihajlo, sine...

Da, Mihajlo! Sin mezimac, sin jedinac! Ovako ne muštraju moju stariju sestru Danu, nisu je ni muštrali. Ne Danu. Sve samo ne Danu!

Znam da kreće ponovo govor, znam da kreću prekori, jer ja sam svoj život odabrao i svoj put pratim

Živim za posao kojim se bavim, sve ostalo su usputne avanture. Sve ostalo je bilo nebitno, do sinoć, do pogleda plavog mora, sve do njenih očiju. Elena... Njeno ime odzvanja mi u glavi, njeno ime stoji mi na usnama, od momenta kada mi je Urke poslao poruku. Devojka duge smedje kose i plavih očiju iz njegove zgrade, zove se Elena... Elena nedostižna!

Eh, Mihajlo... Ne sada... Ne možeš sada, posao te čeka, a kada ćeš se vratiti ko zna...

Mihajlo crni sin, ima svoju dužnost, Mihajlo crni sin ima svoju obavezu. Mihajlo je odabrao svpj put, jer bilo je ili to ili uništenje.

Mihajlo, crni sin, nije bio mirno dete. Niti uzoran mladić. Mihajlo crni sin, bio je nesnosan, za frku spreman, za tuču raspoložen, za lom rodjen. Mihajlo je krenuo da tone do momenta, dok me Acko i Urke nisu trgnuli iz mog haosa.

Prijavili smo se sva trojica za dobrovoljno služenje vojske, a onda je sve krenulo svojim tokom. Pronašli smo se u armiji sa stvarima koje nam leže i tako smo sada tu. Crni sinovi jadnih nam majki, koje ne znaju, dal im deca dišu.

Dal im deca dolaze kući i ako dolaze, dal su tu tri dana ili tri meseca. I kad odu, dal su otišli na šest meseci ili šest sati.

Crni sinovi, jadnih nam majki, e, to smo mi!

Hoću da izbegnem poznatu temu, jer krećem na rotaciju za pet dana, pet dugih dana, ako me matori smore. Pet kratkih dana, ako se dokopam Elene...

-Mihajlo, sine, jedi...- glas majke vraća me iz razmišljanja o sitnoh devojci umilnog glasa

-Jedem, majko, jedem! Ne smaraj me više!

-Eh, da mi je dočekati da i ti tako nekog smaraš, da tebi tako neko kaže...- počinje sa istom starom pesmom, znajući da ta pesma ne dopir baš mnogo do mene.

Ili dopire?

Možda je počela da dopire, ali ja joj se opirem, ja ne želim da mislim o tome, o daljoj budućnosti, naročito jer ne znam ni pta me čeka u ovoj bliskoj. Gde idem, s kim idem, kako odlazim? Šta me čeka?

Ne želim da me niko čeka ovde. Ni tamo! Ne želim da me iko čeka, bilo gde, čak ni Elena. Pi najmanje želim da me čeka Elena, jer kako mk se čini, Elena nedostižna zaslužuje više. Mnogo više!

-Mihajlo sine, odi do prodavnice, nestalo mi brašna!

Smoren po ko zna koji put, uzimam jaknu u ovaj prolećni dan i odlazim u prodavnicu. Pored prodavnice autobusko stajalište.

Na autobuskom stajalištu, devojka sitne gradje, u farmerkama, majici i kožnoj jakni čeka svoj prevoz.

Telo joj se na momente stresa, kao da je svesno mog pogleda i moje želje.

Gura one slušalice jače u uši i mislim da pojačava ton.

Zatvara na kratko svoje plave oči, kao da razmišlja o svemu oko nje, kao da pušta eitmu da je nosi. Zatvara svoje plave oči, opušta lice, usne joj se iz ijaju u neki poluosmeh. Nije svesna ljudi oko sebe, bije svesna stavri oko sebe. Nije svesna pogleda tudjih, niti pogleda mog, za koji bih se zakleo da bi mogao da joj progori kožu.

Nije svesna činjenice, lepote koju isijava i pažnje koju privlači.

Nije svesna ni mene, a ja nisam svesan da je upravo ušla u autobus...