Jedan
Nadam se da je ovo poslednji put. Prazni hodnik nove škole, koju danas upoznajem nadam se i da je poslednja... Ovo je osma škola u zadnjih pet godina, ovo je već strašno... Osma škola u pet godina, osmi grad u kome pokušavam da pustim svoje korene...
Osmi put, govorim roditeljima da ne mogu više, osmi put ih molim da me ostave bilo gde, ali da ostanem. Da imam sigurnu luku, da imam siguran dom... Pa makar i od papira...
Ni jutros nisam imala osećaj pripadanja. Ni jutros kao i mnogo puta do sada, nisam mislila da mogu da ostanem ovde... Zašto? Jer znam... Par meseci i nova baza, nova kasarna nova škola nov grad...
Takav je život porodice vojnih lica...
Još uvek žurim kroz hodnik, tražeći oznaku VIII 3... Tražim tu učionicu u kojoj ću biti tri meseca ili celu godinu... Nikad se ne zna...
-Dobar dan!- kažem jasno, razgovetno- Izvinite što ometam čas.
-Kaži, mlada damo...-dočekuje me gospodja sa osmehom na licu
-Ja sam Mirjana, od danas učenica VIII 3, mogu li da prisustvujem času?
Gospodja sa osmehom na licu, pokazuje mi rukom da je dozvoljen prolaz i pokazuje mi praznu klupu...
-Očekivali smo te. Molim te, kaži nam nešto o sebi. Izvoli...
Mrštim se kad vidim par cura kako okreću očima, lomim prste koji su mi iza ledja...
-Kao što rekoh, ja sam Mirjana, učenik sam osmog razreda, dolazim sa raznih strana. Nadimak mi je Mira ili Mika, pa kom je kako lakše...
-Dobro, Mirjana, ja sam tvoja razredna, Julijana, predajem hemiju i ovo je baš čas hemije. Kako stojiš sa hemijskim elementima...
-Onako...- kažem i prećutim republičko takmičenje i četvrto mesto...
Čas se odmicao i privodio kraju. Volim hemiju... Ma, volim školu, ali nikad nisam ni u jednoj ostala dovoljno dugo... Sad je već novembar, a ja sam u drugoj školi po redu od početka školske godine...
-Mirjana...- čujem otegnuto izgovaranje mog imena, gotovo izgovoreno onako nezaiteresovano, a opet sa prezirom...-Mirjana... Ko još daje detetu babsko ime?
Zevam u utegnutu curu ispred sebe, koja zvučno žvaće žvaku, pa se nešto mislim... Ne... Ne treba odmah prvi dan da započinjem sranje...
Ali moram...
-Ko još dozvoljava debelom detetu da obuče helanke?
Tri...dva...jedan...
I u svakoj školi isto! Uvek imaš jednu izdrkanu i jednu koja drka druge... Moje je -ne diraj me, ne diram te...
-Ti mala seljanšturo! Iz koje selo si došla, pa ne znaš da je animal print u modi!
-Iz onog sela u kom se zna, da izgledaš upravo kao natovljena zebra! Iz tog sela... E, da... U mom selu se ne kaže iz koje selo, nego iz kog sela...
Taman se okrenem da krenem svojim putem, kad me gromoglasni smeh natera da skrenem pogled...
Grupa dece stoji kraj vrata i smeje se. Smeje se meni...
-Šta je vaš problem?
-Ništa, Baba, ti si sredila naš problem!
-Dobro, da vam Baba kaže nešto... Može? Ne dirajte Babu, može da joj se omakne štap...- kažem im uz osmeh i nastavim dalje...
Hodam ka wc-u i pokušavam da upijem što više likova, da zapmatim. Da ih pohvatam...
Ovi ppred vrata, bili su ok. Šalili su se i nisu bili grubi. Baba... Nazvali su me baba, odmah prvog dana... Dobro... Ne zameram...
-Baba...Hej, stani!
Stanem i pogledam iza sebe u devojku ne mnogo nižu od mene...
-Ja sam Djoka. Znam... Isto ko što si ti Baba... Moje ime je Maja, ali prezime me zeznulo...
-Dobro je što moje prezime nisam rekla, zar ne?
-Možda, ne znam... Hoćeš s nama posle na odmor?
-Ekipa kod vrata?- pitam pokazivajući glavom na tu stranu
-Da...
-Važi! Pazi, moram da pišam, a ona zebra mi se mota okolo. Sačekaj me...
Smeje se na moju opasku o zebri i čeka me pred vratima...
-Biće ovo luda godina! Jel znaš? Ti si se suprisravila glavnoj ribi...
-Ko si ti, ako je ona glavna riba, majke ti?
-Ona je svačija miljenica...
To mi je bilo dovoljno da čujem i znam kako će biti do kraja dana...
Bila sam svima na tapetu...
Mirjana matematika, Mirjana fizika, Mirjana svi časovi... A ja? Ja sam druga pesma...
Bez obzira na stalne selidbe i menjanje škola, bila sam odlikaš, štreber... Takmičar... Četiri strana jezika, kao maternji, fizika i hemija u krvi, matematika u malom prstu... Fizičko? U genima...
-Jebo te, devojko, gde si ti išla u školu? U Nasu? Odakle sve znaš?
-Sve piše u knjizi...- kažem Djoki i namignem...
-Hoćeš s nama večeras, da blejimo? Znaš da upoznaš ekipu?
-Važi, samo... Ne znam, važi, vidimo se...
Napokon sam stigla do svoje kuće, nedaleko od škole, a opet blizu neke kasarne. Jer uvek je tako. Uvek je oko mene neko u uniformi, uvek je sve pod konac, uvek na naredbu...
-Miko, stigla si...-oglašava se moja mama, skidajući kecelju sa sebe...
-Stigla, živa i zdrava... I kaži dragička! Nisam se potukla...
-To je novina! Mika se nike potukla!- čuo se od negde glas mog starijeg brata...
-Jeste, Mirko, nisam! Pokušalu su, ali nisam!
-Znaš šta je još novina?- pita me razdragano
-Nemam pojma...
-Izgleda da ostajemo u Nišu, za stalno...
Tri godine kasnije...
*Alo, ženo, kad se vraćaš. Škola počinje za nedelju dana, a ti se još zajebavaš kod svoje babe
*Djoko, zajebi me! Baš sam danas naučila da pomuzem kozu- kažem joj gledajući u ranu na svom ramenu
*Muzi koze i za dva dana da si kući. Ovo ti je završna u medicinskoj, znam te, celu godinu ima da štreberišeš, da upišeš fakultet! Hoću te par dana samo za sebe, pre nego što nadješ nekog ma praksi, da ti pomeri *vidike*
*Kažem, zajebi me... Dolazim za tri dana...
Nadam se da će najnovija posekotina da se smiri u ova tri dana. Kakva baba, kakvo selo, kakva koza. Ja sam koza... Koza u kampu za preživljavanje koji brat i ja svako leto ponavljamo...
Svako,svako leto...
Pa i ovo...
Svako leto sa izvidjačima, dva meseca u planini, nekoj šumi ili Bogu iza tregera, uz logorsku vatru, bez gitare, pečemo zeca ili guštera i pokušavamo da se snadjemo, orjentišemo i preživimo u prirodi...
Samo, ovog leta je drugačije. Mi smo već matori i nisu nam više prioriteti da samo preživimo... Ne... Sad je drugačije... Mnogo drugačije...
-Mirjana! Odjebi od tog mobilnog!
-Zvala sam kući, majmune! Da potvrdim da smo kod babe. Muzem kozu!
-Muzeš kozu? Pre bi ti poverovali da siriš sir!
Jeste, svi znaju kako i koliko sam smotana, da će pre koza da pomuze mene...Nije ni bitno... Još tri dana ovog kampovanja i natrag u civilizaciju...
-Mirjana! U vrstu, kozo jedna...
Krećem za Mirkom i stajem u vrstu izmedju dve cure... Izgledamo kao eurokrem. Njih dve crnke, ja plava... One visoke, ja niska... Kako sam u vrsti medju njima? Mi smo najstarije u kampu... Mi postajemo starešine sledeće godine...
-Mirjana izvoli...- kaže starešina i ja istupam iz vrste, prilazeći obeleženom delu.
Danas imamo pokaznu vežbu za iduću godinu. Danas pokazujem kate koje smo savladali, tehnike odbrane, tehnike napada...
Dvadesetak pari očiju gleda u mene, jer samo toliko ljudi ima u ovom kampu za preživljavanje... Dvadesetak pari očiju, prati svaki moj pokret, svaki moj potez... Dvadesetak pari ruku, aplaudira na kraju, a ja samo čekam da prodju tri dana i da napokon odem kući...
-Zar već krećete?- trećeg dana pita me visoka crnka
-Krajnje je vreme da se vratim i pripremim za školu...
Klima glavom i samo prodje pored mene, ne znajući da od sledeće godine, za sve nas nastupaju ozbiljne promene. Nećemo samo biti *mladi izvidjači*, ali, to ti je cena kada si dete vojnih lica...
Godinu kasnije...
-Tačno sam znala... Znala! Cele godine me ignorišeš, izašle smo petnaest, ej, petnaest puta za tri stotine šezdeset i pet dana! Ti si kreten, Baba!
-Ti si Djoka! To si ti! Jebo te, pa nemamo svi zlatnu tacnu, ja za moju moram da se potrudim!
-Aha, zlatnu, ne seri! Da nisam stalno s tobom na telefonu, mislila bih da si umrla.
Sedela sam sa Majom, u društvu poznatijom i dalje kao Djoka i ispijala kafu... Čekali su se rezultati prijemog za faks. Ona ekonomija, ja psihologija.
Volela sam i ja brojeve, ali predodredjenost pre prohodavanja, bila je presudna, da moje najveće tri ljubavi, matematika, fizika i hemija otpadnu u samom startu. Ali samom startu! Zato sam morala da se opredelim izmedju sociologije, psihologije i medicine...
A medicina je otpala iz revolta!
Tek na prijavnici pre dva dana, kada sam krenula na prijemni,uspela sam da se opredelim. Ispred mene stajala je natovljena zebra i merkala katedru za sociologiju i pedagogiju... Tako, odoh ja na psihologiju...
-Još se nerviraš?- znala je šta me boli
-A ti ne bi? Ej, Maja, zaboravi ekonomiju, moraš da biraš izmedju arhitekture i prava... Aha, baš se ne bi nervirala...
-Miko, srce... Stvar je u tome da si im dozvolila da ultimatum uspe. Ja im ne bih dozvolila...
-Da, da...
U tom trenu, ispred same bašte, parkirao se lokalni mangup... Bacao je poglede ka nama, ali i Maja i ja smo odavno istrenirane da ga ne registrujemo... Bio je jedan od onih *smotaj, odjebi* likova i ni malo dobro društvo...
Kako sam ranije čula izraz *gušter u svetu krokodila*, tako bih sve više mogla da ga vežem za njega...
-Šta pijete, ženke?- uh, koji seljober!
Osvrćem se oko sebe, zbunjeno posmatram...
-Ja ne vidim ženke... A ti, Majo? Ove cure piju kafu i ne... Nisi dobrodošao da nam se pridružiš!- završavam svoj monolog, dok njemu ospe izbijaju po licu...
Da je semafor, zaustavio bi saobraćaj!
Srećom po nas, odlazi, ali znam da sreća kratko traje. Uporniji je taj i od mazge! Verujem da mu je sigurno na pameti bar stotinu načina da mi doaka... Neće moći, prijatelju, takve kao ti, ovakva kao ja jedem za doručak...
Nastavljam u svom svetu da slušam Maju s pola mozga, trudeći se da snimim okolinu... Da nadjem nešto zanimljivo...
Pogled mi leti ka uglu bašte kafića, gde naslonjen na zid stoji crnokoso muško božanstvo, sa Rejbankama na licu... Uh... Tako je...mljac??? Odakle sad to?
Ne nisam svetica. Ni blizu svetice, daleko od grešnice. Ali on je bio pozivnica za greh, sa zlatnim slovima i tvrdim koricama.
Stajao je tako sa prekrštenim rukama na grudima, napetim torzoom i podignutom nogom savijenom u kolenu.
Nisam sigurna da li gleda u mene, pod tim rejevkama ili nekog drugog, ali stvarnost je bila da je meni zastao dah. Bukvalno...
-Znala sam da ćeš da zabalaviš... I to na lošeg momka... Miko, loša vest... Ima curu, ili tri. Nikad stalna...
-Realno, znam, ali ne bih imala ništa protiv da mi prodzara paučinu... Znaš da nisam skoro...
-Znajući tebe, i to malo što si imala, svrstava te još uvek u device, mamu ti tvoju! Da nisi izbacivala napetost, stvarno mislim da se nikad ne bi kresnula...
Bila je u pravu, možda i ne bih, da nije opštepoznato da je seks najbolji lek protiv stresa...
Čak me je i pošteno nasmejala, dok mi je pogled bežao ka uglu i rejbankama, momku u crnoj majici, sa crnom kosom...
-Baba, ime mu je Andrija... Bar mi se čini...
-Hmhmm- bilo je sve što sam mogla da kažem, kad je skinuo naočare i uputio mi dugi pogled.
Spustio je nogu koju je držao oslonjenu na zid i krenuo... Ka nama...
Nisam ni bila svesna koliko dugo zadržavam dah, sve dok me Maja nije šutnula ispod stola.
Pogubljena u prostoru i vremenu, tek onda primetim da je otišao...
-Treba ti izlazak! Sto posto sam sigurna da ti treba izlazak! Babo jedna, sediš učmala u četiri zida, spremaš se za školovanje, a ono najbitnije, ulično, životno obrazovanje nemaš!
-Treba meni nešto drugo, odmah... Večeras, dodji po mene, izlazimo!
Maja je poskakivala na stolici, udarajući rukama kao dete, zadovoljna što može da se iživljava nada mnom i spremi me za pohod...
U glavnom sam momke birala po temama za razgovor ili intetesovanju, ali sada, baš sada... Birala bih ga po najnižem instinktu... Večeras... Moram da nadjem nekog...
-Hajde, Baba, rezultati su istaknuti na oglasnoj! Da vidimo koje fakultete smo upisale...-reče mi Maja, spuštajući svoj telefon nazad na sto...
Ustajemo obe sa stola, kafe nam je već neko platio... Pitam se, nije li gušter, mada... Od njega svašta se da očekivati i krećemo ka ekonomskom. Prvo Maja da se obraduje...
Koračamo polako, užurbanim ulicama, a ja ne mogu da se oduprem osećaju koji me prati još od kad smo napustile kafić. Osećam nečiji pogled, nečije prisustvo... Osećam da je neko tu...
Diskretno pogledam preko ramena i ne vidim nikog. Bar nikog poznatog, sumnjivog... Nikog... Ali osećaj je još uvek tu...
-Za cure, koje postaju akademski gradjani! Srećan upis na faks!- bio je raspoložen Mirko, kako za zdravicu, tako i za švercovanje pića u moju sobu
-Izlazimo večeras, a ti nam smetaš!- ljutila se Maja, a ja znam, da sam ipak ja ta koja smeta... Volela bi da je sama s mojim bratom...
Bila sam joj platno za umetničko delo, kako je nazivala svaki njen pokušaj šminkanja mog lica. Mrzela sam ratničke boje, kako sam sve to nazivala, ali danas... Danas sam se opustila...
Moj, inače, preplanuli ten nije ni morao mnogo da se pokriva, ali zato se dobro potrudila da ukroti plavu grivu. Asimetrična kika, na kraju ovlaš spletena, istaknula mi je plave oči.
Moju visinu od metar i jagoda, nadomestila je štiklama koje je ponela sa sobom. Bile smo slične gradje, sitne i manje više dzepno pakovanje devojaka, tako da smo obe nosile lepršave kratke haljine...
Pokaži ono što imaš...
Moje su bile jake i oblikovane noge, čvrsta figura, majušan struk... Majine su bile čvrse grudi i visoka zadnjica. Bile smo ready and steady apsolutno neprepoznatljive...
Muzika je bila glasna, dovoljno da ispare sve moje misli vezane za školu, za studije, a opet savršena da se razaznaju reči... Savršena da se ne izgubim u zvuku...
-Mala, šta piješ?
Glas tik uz moje uho golicao mi je čula...
Nisam se ni potrudila da se okrenem, da vidim ko je...
-Vinjak-kolu...-rekla sam kratko i tek onda se susrela sa simpatičnim plavušanom... Trebala mi je distrakcija nakon lika sa rejbankama...
-Predrag, drago mi je... A ti si?- upitao me je nežno
-Baba...Mirjana...-rekla sam i krenula da se smejem
-Pa, Baba, šta te dovodi ovde večeras?
Osvrtala sam se po klubu, tražeći Djoku, našla kurac!
Uz još veći osmeh, nastavila sam u svom maniru...
-Dovodi me slavlje... Upisala sam faks, a dovukla me drugarica koje, kao što vidim nigde nema... Tebe?
-Mene dovodi dosada... Da sam znao da intelektualke izlaze u klubove, dolazio bih češće...
Nije mi se dopala njegova opaska, pa sam i ja bila u svom defence modu...
-Svaka druga cura ovde je možda i veća intelektualka nego ja, tako da... Predraže, loš ti je upad!
-Izvini, izvini... Stvarno sam ispao glup. Opraštaš? I mene je društvo dovuklo, nerviram ih danima...
Sad je već priča išla boljim tokom. Normalnijim...
Sklonili smo se od šanka, sa pićima u rukama, otišli do prvog slobodnog stola...
-Jeste glasno ovde, ali bar mi reci nešto o sebi?- odvažio se da sa običnih tema predje na prisnije...
-Šta da ti kažem?- započnem i krajičkom oka spazim dve stvari... Ni jedna od njih, nije mi se svidela...-Izvini me...-nastavim i ostavim piće na stočiću...
Prilazim Maji i momku od kog se otima... Momku od kog pokušava da se skloni...
Prilazim mu s ledja i hvatam za rame. Stisak mi je čvrst, skoro muški...
-Mladiću, mislim da je dama rekla ne...- izgovorim kroz zube i primetim zbunjenost na njegovom licu, a zatim i podsmeh kada je video pudlicu kako izigrava pit bula...
-Mala, laješ na pogrešno drvo. Idi zapišaj nekog tvoje visine...
E, sad će biti veselo... Druga stvar koju sam videla, a da mi se nije svidela? Da, druga stvar je bila Mirko, moj brat, koji je bio besan, jer neko maltretira Maju...
-Bolje ja da lajem na tebe, nego njen momak koji, inače, upravo prilazi...
S druge strane navalentnog momka, upravo je stao Mirko...
-Izvini, mala, izvini...-krenuo je slabašno i odaljio se od nas...
-Narode, frajer me čeka... Nemojte me čekati i vi...-kažem im i pokažem glavom u pravcu momka kog sam zblanutog ostavila da me čeka za stolom...
-Primljeno na znanje- namignu mi brat i povede Maju sa sobom...
-Izvini, moja drugarica često ume da upadne u nevolju...-govorim Predragu, dok sedam pored njega
-Ne bih voleo da budem uzrok nevolja...-reče aludirajići na Mirka
-To je samo moj stariji brat...
Stariji brat, reči koje mogu biti i ogroman odušak, ali i veliki štit... Kako za koga i protiv koga...
-Onda, nikom ne smeta da te pozovem da izadjemo sutra na kafu?
-Zašto sutra? Možemo i sad...
Šaka zavučenih u plavu kosu, uživala sam u njegovim poljupcima koji su pratili liniju mojih grudi, ne zaboravljajući da posveti pažnju mojim grudima, mojim bedrima...
Šaka zavučenih u plavu kosu, uživala sam i nežnom dodiru njegovih prstiju po svom središtu, spremna za potpuni užitak...
Šaka zavučenih u plavu kosu, dotakla sam zvezde samo od dodira... Dobila predznak šta me čeka, kada dobijem pravu stvar...
Isprepletenih udova, obliveni znojem, dočekali smo svitanje i moj alarm za *zbrisati pre doručka* se nije oglasio. Po prvi put, bilo mi je prijatno opustiti se u zagrljaju muškarca nakon seksa...
Do sad, seks je za mene bio ventil nakon treninga ili lek protiv stresa... Večeras? Noćas? Čisto uživanje... Prvi put, apsolutno zadovoljenje želje...
-Dobro jutro, lepotice...- njegov glas, milovao mi je uho, dah probudio telo...
-Dobro jutro, gospodine...-šalim se sa njim
-Nemoj ti meni, gospodine...- kaže oštro, ali uz osmeh i ponovi noćašnju torturu...
Nekoliko dana je prošlo od kako sam nakon dodatne dve runde napustila Predragov krevet i vratila se svojim redovnim obavezama...
Učenje, učenje, obučavanje... Pa u krug...
Nisam se ni pozdravila s njim, čekala sam da ode na tuširanje, koje sam stručno izbegla, jer bi zasigurno dovelo do novog orgazma, i zbrisala kroz vrata... Nisam mu čak ni broj telefona ostavila... Ne znam zašto...
Jednostavno, nisam...
Želela sam, ali nisam. Možda sam trebala? Ili ne?
Imam ja svoj svet i oko njega kineski zid... -reči donekle tačne, jer moj svet je moj... Teško da ga neko može razumeti... Moj...
Moj život je isprogramiran do poslednje stavke, moj život je planiran moj život je takav... Uzmi ili ostavi...
Nemam ja vremena za veze
Nemam ja vremena za momke
Nemam ja vremena za prijatelje
Nemam ja vremena da živim...
Nemam...
Ništa...
Imam samo sebe...
-Mirko! Mirko!- čujem oca koji doziva brata, ali se ovaj ne odaziva...
Nešto se desilo...je jedino što mi prolazi kroz glavu, jer smo znali pravila...
-Mirko!- poslednji poziv...
Uzimam mobilni sa stola i gledam na sat... Približava se vreme ručku, Mirko se ne odaziva, a ja sam celo prepodne zadubljena u Rotovu razvojnu psihologiju... Nešto ne štima...
*Mobilni pretplatnik nije...
Mirko, idiote! Šta drugo da kažem?
-Tata, evo ti ključ od njegove sobe. Nedostupan je, proveri da nije nešto ostavio u sobi.
-Miro, jesi primetila nešto čudno?
Tada mi sine! Jebem te, Miro, u glavu!
-Stani! Ne ulazi! Znam gde je...
*Majo, daj mi brata!
*Nije kod mene!
*Ne seri!
*Šta hoćeš, mala? - napokon se javlja...
*Ja ništa, ćale te traži. Šta da mu kažem?
*Kući sam za 10...
-Izvini, tata... Čuo si. Stiže!
-Vas dvoje niste normalni. Trebao sam ja vas ponovo kod *babe*
Sad me je ozlovoljio... Jasno sam im rekla, ne više... Ne nikad više... Ne mogu... Treba mi život, malo slobode... Trebaju mi ljudi...
Nije imalo svrhe raspravljati se, samo sam ostala dosledna svojoj odluci. Ako nisam mogla da biram fakultet, bar biram da prestajem sa kampovima. Za stalno...
Dani se klackaju, kotrljaju lagano, dani se nižu... Prolaze...
Povremeno mi u misli svrati jedna plava glava, plava kosa u koju sam uplela prste... Svrati i podseti me šta je to što gubim... Ili možda ne... Podseti me da postoji život mimo akademskih tokova... Da postoji život oko mene...
Plava glava mi se vrzma
Plava glava mi ne da mira...
Ne pitaj me noćas ništa
pusti me da šutim
ja noćas trebam mir
Stare rane opet peku
moje bitke dalje teku
dušo, ti nemaš ništa s tim
Vrtim melodiju, ničim izazvanu, dok gledam u mobilni telefon, koji ćuti... Ni Maja, ni Predrag, ni niko...
A, šta sam očekivala, u stvari?
Da me nadje?
Tek tako?
Ne bi bilo ni teoretake šanse da me pronadje, jer nisam u toku, nisam tu, nisam... Nigde... Osim u svoja četiri zida...
*Majo...- progovorim tiho, kada se napokon javila...
*Šta se desilo?
*Moramo da izadjemo, večeras! Ako ne možeš sa mnom, ili već imaš druge planove, izaćiću sama, nije problem...
*Ludačo! Stižem za par minuta, čekaj me!
Tek kada je poklopila vezu, shvatila sam da je kasno... Da je skoro ponoć i da su sva dobra mesta odavno *zauzeta*... Mada, znajući Maju, možda i uspe nešto da nam *sredi*...
U kratkom roku, već je bila u mojoj sobi i u još kraćem, spremila me za izlazak... Morala sam da se izduvam, da se opustim, jer je pritisak prevelik...
Krenule smo ka istom mestu, gde smo slavile upis, znam da je muzika dobra, znam da društvo nije zamorno... Znam da postoji šansa, da ponovo sretnem Pedju...
-Mrdni malo tim kukovima, Babo jedna! Treba da nas puste unutra, a ne da nas izbace!
Pogledala sam svoj odraz u izlogu neke radnje i nisam bila preterano zadovoljna... Nisam bila oduševljena...
Haljina, do kolena, uska od grudi do butina, otkrivala je obline, upravo tako što ih je pokrivala... Grlila me haljina, bolje nego što bi me grlile ruke, ali večeras, nije mi bio cilj da zavodim... Ne, Bože sačuvaj! Nikad i nije... Večeras mi je bio cilj da se opustim...
Večeras je cilj bio da se izduvam, da se možda napijem i igram... Večeras je cilj bio da mi bude dobro...
Klackam se pored šanka, jer je izbor muzike suviše mek za moje uho. Večeras je veče za stiskavac, za lagani ples, a ne za dve slobodne... Lažem, jednu slobodnu i jednu pratilju...
Večeras je sve sporo...
Pijem svoje piće, slušajući Maju kako mi objašnjava njen plan za leto i shvatam, u njenom planu, ima me više nego što bih ja želela... A želela sam mir... I da divljam okolo...
Želela sam sve...
Želim sve...
Hoću sve!
-Lepotice...
Glas koji mi je upalio svaki alarm u telu. Podigla mi se svaka dlaka na ledjima, ne od ugodnosti, već od jeze... Prepoznala sam mu glas... Gušter...
-Da, Saša, šta te muči?
Zbunila sam ga svojim nadmenim odgovorom, ali još je više zbunjen mojim izgledom... Šta je, gušteru, nisi video pičke?- prolazi mi glavom, kad krajičkom oka spazim nešto što mi se svidja... Momak sa rejbankama...gleda u mene...
-O, ženka!- reče drsko, ali kada sam naglo krenula ka njemu, nije mu bilo više sve jedno...
Jednu ruku, držala sam neposredno pored njegovog *ponosa*, dok sam mu drugu spuštala tik uz bradu...
-Još jednom me nazovi ženkom, obećavam ti... Postaćeš najglasnija devojčica u horu...- kažem dovoljno glasno, da me samo on čuje, istovremeno mazeći mu obraz i štipajući ga za bedro, tik pored šlica pantalona...
-Ne zajebavaj se sa mnom...
Napuštam ga, napuštam Maju, koja inače već šmeka nekog i odaljavam se, jer tražim samoću... U punom klubu...
Tražim Pedju ili rejbanke... Sasvim je sve jedno... Mir ili društvo...
-Miro, stani!
Kao hipnotisana, zaustavila sam se čuvši svoje ime... Pedja... Bio je iza mene...
Besnog pogleda, prelazio je sa mog lica, preko tela i nazad. Besnog pogleda, merio je svaki moj santimetar...
-Nestala si...- progovorio je kroz zube, dok se muzika mešala sa njegovim glasom...
-Nestala sam...- slegla sam ramenima- ali ne daleko... Vidiš?
Pokušavala sam da okrenem na šalu, medjutim, izraz njegovog lica govorio mi je upravo suprotno... Da je besan...
-Slušaj... Vidim te večeras, izazivaš u toj haljini i tim nogama, pomislio sam da si se samo igrala sa mnom. Veruj, tražio sam te, ali tebe je teško naći. Zašto si pobegla, ono jutro?
-Zato što nisam htela da ostanem! Nisam pobegla, samo sam otišla. To je razlika...
-A da krenemo mi od početka? Kafa, sutra, može?
-Kafa, večeras, može?- upitam na isti način kao i te večeri...
-Ne!
Odgovor mu je bio jasan. Ne!
Zbunjeno sam podigla obrvu, pa tek onda primetila taj tik koji je imao... Gornja usna mu se cimnula, u trenutku nervoze...
-Da!- rekla sam odsečno, pa ga povela za ruku van kluba...
-Ovde sam došao taksijem...
-Tim bolje! Oboje smo pili, bar ne moram da brinem, ko će da vozi od nas dvoje...
Uzimam mobilni i kucam prvo Maji poruku, a zatim zovem taksi...
Drži me čvrsto oko struka približavajući me bliže sebi. Njegov dah, miluje mi telo, njegov dodir unosi mi nemir...
Želim ga...
-Posle tebe...- kaže, otvarjući mi vrata automobila i kazuje svoju adresu.
Gledam kroz prozor, držeći svoju ruku u njegovoj, dok mi palcem miluje nadlanicu. Prija mi svaki dodir, prija mi njegovo prisustvo... Odavno nije bilo tog, koji mi je za kratko vreme, ovako uzdrmao svet...
-Stigli smo...-prenu me njegov glas i vrati me i stvarnost...
Pružam mu ruku, da me izvede iz automobila i idemo ka njegovom stanu...
-Znaš, ovo nije moj stan...- govori mi tiho- ovo je stan mog brata, nije trenutno u zemlji...
-Znam, shvatila sam...- mislim, brate, njegove slike su svuda, ali to mu ne kažem...- Nisam baš materijal za odvesti kod majke...-nastavljam kroz šalu
Zbunjeno me gleda, nisam mu jasna. Odakle mi takva ideja, vidim da se pita...
-Ti jesi materijal za upoznavanje, ali, želim prvo ja da te upoznam...
Spuštam mu dlan na obraz, tek toliko da ovlaš dotaknem kožu, dok me on grabi za zglob i poleže lice na njega...
Mazi se o moju ruku, ali meni neki ludi osećaj ne da mira... Osećam da je još neko tu, u ovom ulazu u zgradu... Da nas neko posmatra... Da me neko gleda... Šalje mi trnce kroz kičmu i pali sve alarme...
-Hajdemo unutra...-mazno mu kažem i zakoračim uz stepenice ka prvom spratu....
Zakoračim uz stepenice i okrenem ovlaš glavu, da pogledam preko ramena...
Stara navika...
Uvodi me u svoj-bratovljev stan i pali svetlo... Prigušena muzika, daje neku novu notu večeri, neki ton intimnosti, prisnosti... Daje neku draž...
Prilazim mu na prstima, jer čak i u visokim potpeticama, moram dobro da podignem glavu kako bih mogla da ga pogledam u oči... Da ga poljubim...
-Ne, večeras...
Njegove reči me ostavljaju zatečenu, ne verujem da me ne želi...
-Šta, Ne večeras? Ne razumem...- izigravam nevinašce
-Večeras želim da te upoznam... Probao sam te, sad želim da te znam... Malo idemo preko reda,ali...
Prekinem ga sočnim poljupcem i skinem visoke štikle. Moje noge, vapile su za odmorom...
Sedam na kauč ispred televizora i grabim daljinski. Ok, želi da me upozna... Neka me upozna...
-Šta je za klopu?- pitam ga smelo i tek onda zbunim do maksimuma...
-Može pica? To imam u zamrzivaču...
Potvrdno klimnem glavom i nastavim da blenem u neku seriju, dok krajičkom oka posmatram kako se muči sa šporetom...
Muškarci... -mislim u sebi i navijam za ovog ovde prisutnog...
Ne znam zašto, ali pored njega, još mi se nije upalila lampica za beži, jednostavno, imam osećaj da je neko kom bih možda i mogla da verujem...
Prija mi njegova blizina, za sad, prija mi njegov dodir, razgovor. Prija mi kao osoba...
-Šta želiš da znaš?- pitam ustajući sa kauča, jer želim da odem do sobe i pronadjem neku majicu. U haljini mi je već sve tesno...
-Sve. Želim da znam sve. Ko si, odakle si, gde si odrasla... Čak i koju boju voliš!
Smejem se! Mislila sam da su ovakvi muškarci izumrli, ali izgleda da nisu... Ima ih još...
-Mirjana... Rodjena u glavnom gradu, odrasla širom države, trenutno nastanjena ovde... Upisala psihologiju, volim hemiju... Omiljena boja crvena, i ako crvenu retko nosim... Leta provodila kod babe na selu... Imam brata, nemam stalni vezu... Tvoj red!
-Uh, Predrag, završio mašinstvo, štekujem se kod brata u stanu kad ga nema, rodjen i odrastao ovde, omiljena boja plava i želim stalnu vezu... Sa tobom!
Šah mat!
Uhvatio me je nespremnu i to i trenutku kada sam skinula haljinu sa sebe i ostala samo u gaćicama... Ne, uz ovaj model, Maja kaže, ne ide grudnjak...
Pogubljeno je merio moje telo i gutao knedle šarajući po mojim grudima...
Mašem rukom ispred njega- hej, već si sve ovo video, ali on ne registguje. Pogled podiže ka mojim očima i želja koju vidim u njima, ni malo me ne plaši... Svidja mi se...
Prilazim mu drsko uvijajući kukovima i na vrhovima prstiju se propinjem kako bih mu usne zapečatila dobrim poljupcem...
-Obećao sam sebi, a i tebi, da neću dozvoliti da se ona noć ponovi... Pogledaj se... Prelepa si, ali ne! Želim da te upoznam. Pravu tebe... Ti me fasciniraš... Ti...- već zamuckuje dok mu prstima prelazim preko majice i dodirujem napeti torzo.... Zamuckuje, jer još uvek stojim u gaćicama pred njim, nemoćna da navučem majicu na sebe...
-Nemoj, Miro...Nemoj...
Nonšalantno izlazim iz sobe i tek omda smognem snage da se obučem, da se zaštitim...
Vraćam se na kauč, upravo onoj seriji koju sam gledala sa polovinom mozga, nemoćna da se oduprem mišlju kako me je odbio... Oduvao... Ne želi me?
Teško...
U šortsu i majici, vraća se u kuhinju i donosi nam slasnu picu, koja tako divno miriše... Volim da jedem, čak i u tri noću... A voli i on...
Samo svitanje dočekali smo u razgovoru. Bez obzira što me privukao u prvi mah samo fizički, ono što otkrivam svakog minuta o njemu, već počinje da mi se ozbiljno dopada. On mi se dopada... Za istinski...
Baš, baš mi se svidja...
Uzimam njegovu majicu i guram je u deset brojeva veću trenericu...
-Gde si pošla?- zaustavlja me na vratima
-Kući, dragi, kući... Šta ti misliš, gde sam pošla...
-Ovog puta, ne ideš, dok mi bar ne kažeš broj mobilnog... Ne moraš ništa više...
Nakrivim hlavu na stranu, na licu mi se razlije osmeh...-Više mi se svidja ovako, ali ajde sad...- kažem i na komadu papira ispišem brojeve...
Poljubim ga u ugao usana, tek toliko da ga malo zagolicam i krenem van... Krenem kući...
-Miro! Ti si?
Čujem brata, kako me doziva
-Jesam, matori, ja sam...
Pojavljujem se pred njim, u smešnim Pedjinim trenerkama i majici mekoliko brojeva većoj, sa štiklama na nogama i haljinom u ruci... Prava modna senzacija!!!
Gromoglasni smeh, tera me da pogledam ka prozoru, ka fotelji... Da pogledam ka tom zaraznom smehu...
-Dozvoli da vas upoznam...-kaže mi Mirko i nastavlja da brblja... Ne primećuje moju zbunjenu facu...-Ovo je Andrija, moj pobratim! Spasio mi je guzicu ovog proleća *na selu kod babe...*
Klimam glavom i pružam ruku. Preda mnom stoji crnokoso božanstvo, sa rejbankama na glavi...
-Mislim da smo se sreli sinoć u klubu!- kažem više kroz zube i jasno im stavim do znanja, da sam provalila igru.
-Andrija je...- počinje Mirko, ali podižem ruku i zaustavim ga...
-Zadužen za moju sigurnost. Shvatam... Izvinite me, momci, imala sam ludu noć...
Ostavljam ih tek tako, jer nemam želju da ih gledam, pričam s njima ili bilo šta. Nemam volju, jer sam u trenu povredjena do kostiju...
Moja sigurnost? Moja bezbednost?
Da li je Mirko lud?
Imala sam ludu noć? Nisam mogla ništa gore da kažem, ali, nije me briga... Ovog trenutka, Andrija je ispao iz igre... Ušao je u kategoriju braće, jer sad samo tako smem da ga posmatram... Divno...
U stvari, zašto se pa i ja bunim? Imam distrakciju... Pedja... Može... Pod uslovom da me puste da izadjem iz svojih četiri zida...
