Igor
Igor
„Gospodinj Landlanov?“, mrzio sam kada mi se posluga obraćala prezimenom.
„Da Nataša?“, podignem tek neznatno glavu sa papira koje sam čitao.
„Kaćuška Ivanova je došla.“, kimnem glavom i odmahnem rukom u znak da mi da minutu prije nego staru vješticu uvede u ured.
Pitam se šta je sada željela? Još jedan ček ili je ovoga puta bio potreban keš? Kratko kucanje najavi gospođin veličanstveni ulazak.
„Dorogoy, kako si?“, mrzio sam kada bi mi tepala, nazivajući me dragim, sljedeće je mili. „Mili? Je li se to ti ljutiš na svoju mamu?“, ulazi poput kraljice u svojoj skupocjenoj bundi, sa sve preponosnim držanjem svoje kožne torbice.
„Šta želiš mamočka?“, zajedljivo uzvratim tepanje.
„Samo da vidim svog voljenog sina.“, skoro povratim na njen odgovor.
„Koliko mama trebaš ovog puta?“, pitam i vadim čekovnu knjižicu iz fioke. „Žurim na posao, pa brzo reci koliko ti treba.“
„Mnogo radiš sine moj.“, zajedljivo se nasmijem na njene riječi.
„Neko mora da radi kako bi ti mogla da trošiš na votku mamuška.“, još zajedljivije ispalim.
„Igor!“, ljutito uzdahne, ali se ne obazirem. „Nisam zato tu, došla sam ti reći nešto prije nego to pročitaš u novinama.“, nervozno me pogledava, što me uznemiri.
„Šta? Udaješ se po četvrti put, ponovo si pronašla ljubav svog života mamuška? Trošit ćeš neke tuđe pare dok ti ne dosadi, pa se ponovo vratiti svome sinu kada ti dosadi?“, bjes joj bljesne u očima, ali visoko podignuta brada sluti da griješim, pa prislonim olovku na usne i zavalim se u stolici i čekam.
„Ne udajem se budalice.“, pokušava odglumiti nonšalantnost, pa manikiranim prstima skloni nevidljvi pramen sa čela. „Arina je stigla u goste.“, kaže to tako kao da je najnormalnija stvar na svijetu, a ja iako se ne pomaknem ni milimetra u trenutku iznutra se zapalim.
„Dobro.“, hladno uzvratim. „Ako si se pomučila da dođeš kako bi mi lično rekla kako se vratila najveća prevarantica iz Varšave, onda si se uzalud mučila, novine bi imale puno bolji efekat.“, ponovo se nagnem nad papire na stolu. „Ako je to sve, možeš da ideš.“, ne gledam je više.
„Igor, možeš da me mrziš, ali ja sam i dalje tvoja mama i brinem se.“, podsmjehnem se, ali ne dižem glavu. „Imaš trideset osam godina i od kako je Arina otišla u Ameriku ti više nisi imao nikoga, osam godina nije kratak period sine.“, iznervirano podignem glavu.
„Ti kao znaš da li ja imam nekog ili ne?“, cinično je gledam.
„Znaš na šta mislim, usputne avanture ili seks koji vjerovatno upražnjavaš nisu ono na šta mislim, ti si ranjen sine. Trebaš da se suočiš sa Arinom.“, moram priznati da je hrabra, umjesto da je istjeram ja se smijem i to tako glasno da čujem sopstveno srce kako puca.
„Šta si ti i šta si uradila sa mojom dragom mamuškom koja bi samo ušetala, uzela ček i otišla na bar jedan mjesec. Postala si psiholog ili šta? Znaš šta, kako si onda branila milu Arinu, tako i sada možeš da imaš čast da bude tvoja gošća, ali nikada više da mi nisi pomenula ime te neizživljene djevojke mamo.“, ispišem šest cifara na ček i bacim ga na stol. „Uzmi, a sad me izvini, jer moram da idem.“, ustajem, zatvaram fasciklu i izlazim iz svoje kancelarije u kući. U firmi sam bar miran što se tiče nenajavljenih posjeta, tamo sam potpuno nedodirljiv.
