Prolog
Sedim za svojim stolom...u ruci mi današnje novine,preda mnom kafa i paklo cigareta. Mobilni telefon na vibraciji i uživam u svom miru...
Svakog časa očekujem poziv. Ostalo je još jako malo vremena,a tako puno stvari da se uradi..
Treba ispraviti stvari,treba ispraviti nepravdu,treba poravnati račune...Treba srediti sve,a ne sjebati sebe...
Sa zadnjim gutljajem kafe,osetim vibriranje telefona. To je taj poziv koji čekam celo jutro....
Grabim ključeve auta i bacam novac na sto. Da platim popijenu kafu.
Besna sam,ali nije mi konobarica kriva,za sav moj bes...Sama sam kriva...
Započela sam igru,mnogo,mnogo godina ranije i sad je vreme da se igra završi...
Pobednik može biti jedan.
Onaj drugi,iz igre izlazi popišan... Na kolenima ili nosilima...
Gubitnik,gubi sve...
-Gde si?-upitam grubo
-Tamo gde treba da budem!
-Hoćeš li da se uozbiljiš? Gde si?
-Dve ulice niže...Dodji sama...
Sedam u auto i automatski podižem krov svog kabrioleta. Dve ulice niže,su 15 kilometara od mog stana...a samo dve ulice niže od kafića...
Tražim poznat lik...negde se sakrio...tražim njegov auto,ali ga ne vidim... *Dodji sama*-prolazi mi kroz glavu...Pitam se,da li je mislio da ću povesti nekog... Da li me u opšte poznaje? Ja ipak,poznajem njega...
-Stigla si u komadu...-govori kroz smeh
-Zar si mislio drugačije?-odgovaram mu i rukom se podbočim.
Vrtim ključeve oko prsta,nervozna sam ko kurva u crkvi,ali ni malo mu ne dajem za pravo da pogleda iza maske koju uspešno godinama nosim na sebi.Ne dam nikom da zaviri iza.
Ono što je iza maske ostaje tamo,ovo srećno lice je sve što može da se vidi,pa makar se pakao zaledio.
Gledam u oči najvećeg lažova poznatog čovečanstvu,prepoznajem njegovu prevrtljivost i znam za svu bol koju ume da nanese. Čudilo me što je sad preda mnom sam,ali znam da sigurno nije nezaštićen. Njegovi su uvek negde tu. Okolo...
Prepoznajem bes i mržnju na njegovom licu,mnogo puta sam je u ogledalu videla,mnogo puta teškom mukom potisla do najveće dubine,jer maska na mom licu morala je da ostane netaknuta...
Srećno lice...
Ne prepoznaje me... I kako bi?
Godine su prošle,vidjao me je tu i tamo,uvek u hodu,uvek u spid modu...
I ovo lice koje pred sobom vidi nije isto kao tada,ma ni približno slično,jer godine igranja ove igre učinile su svoje...
-Uporna si gospodjice! Divim se takvim osobama.-kaže kao da je bitno šta on misli. Ne shavata ni za sekund da njegova repitacija ili njegovo ime ne vrede ni zrno peska tamo odale sam došla...
Odakle sam potekla....
Ne shvata da je njegovo bitisanje na tlu ove planete vremenski ograničeno i da će nas ista čamova daska pokriti,pre ili kasnije...Njega,nadam se pre...čim završim s njim...
Jer on je samo jedna od figura,preko koje se stiže do cilja...
Do osvete...
Do apsolutne istine...
-Drago mi je što to čujem od tebe. Zapamti za vreme pred nama,kad bude bilo bitno i kad te budem pitala da to ponoviš. Kako mi se diviš,jer sam uporna. Sad sam tu,da završimo posao. Šta imaš za mene?-pitam ga i on odlazi do belog kombija.
Otvara vrata i poziva me da pridjem. Ne oklevam,spremna sam za iznenadjenje,ali ono što na zadnjem sedištu vidim,prevazilazi moju spremnost...
-Dar za tebe. Pozdrav od Bugarina...
-Ne treba mi dar! Daj mi ono po šta sam došla...
-Veruj,ovaj dar,nije mala stvar. Rekao je To je kompenzacija,nemoj da ga uvrediš....
-Imaš li ono šta mi treba ili ne? Ako nemaš,pozdravi Bugarina,ne treba mi ni dar...
Stojim čvrsto iza svojih reči. Nikog ne treba uvrediti,sem ako nije sa ciljem. A Bugarin još nije na mojoj listi...
Odaljava se od kombija i zaobilazi ga. Dolazi do vozačevih vrata i vadi belu fasciklu. Podebelu belu fasciklu... -Sve je tu,kako si tražila...I zapamti,duguješ mi...Jer ne odgovaram ja tebi,svi odgovaraju meni...
Gledam ga u oči i lezim se... Grizem jezik da ne kažem Ne seri,jer bi to prekinulo moj lanac...Prekinilo bi sve...
Uzimam fasciklu i klimam glavom. Uzimam dar sa zadnjeg sedišta kombija i poležem ga na zadnje sedište crvenog kabrioleta...
Ljigavim pogledom šara po mom telu izazivajući mi nagon na povraćanje,ali moji refleksi ostaju utupljeni. Lagano pomazim svoju zadnjicu okrenutu ka njemu i tek za milimetar pomeram jaknu...Dovoljno je pomeram da se vidi obris futrole pištolja i skriveni nož...
Pametnom i to je dovoljno...
