Chapter 1
Kiša je lagano padala, zvuk kapljica koje se odbijaju o crep krovova je potpuno otupeo i postao skoro beznačajan. Ljudi su svejedno bili na ulicama, kao i uvek, jer, kiše su ovde uobičajena stvar u ovo vreme godine, zapravo postoji i nekoliko festivala baš vezanih za pljuskove i sva ta sranja.
Većina građana je na glavama imalo kapuljače, da ne bi pokisli, ali ponašali su se kao da je normalan dan. Ipak, nešto nije bilo normalno, nešto je bilo sumorno, a sumornost je opasna, pogotovo u ovo doba. Sunčevi zraci su se odbijali o vlažnu kaldrmu, kamen kuća i crep. Miris svežeg, vlažnog vazduha se uvlačio u nos i zadržavao se, a sa svojom težinom je nosio i miris pokošenih travnjaka i polena prelepog cveća, koje je raslo bilo gde gde je bilo zemlje.
Užurbani koraci su narušavali mir kiše i pljuska. Kako je mali glasnik prolazio ulicama, tako se sumornost uzdizala. Žene su plakale, a narod je polazio do glavne ulice u kojoj je bila i velika fontana. Neki su već na rukave navukli crne marame, u znak žalosti, čiju su objavu očekivali svaki čas. Munja je zaigrala nebom, na sekundu ili dve crtajući prelepu svetleću šaru na tmurnim oblacima, koji su odavno zaklonili sunce.
Glasnici su se u isto vreme okupili pred fontanom, bili su mokri do gole kože, odeća je visila sa njih i otežavala im kretanje, i više nego duplo teža zbog vode kojom je bila natopljena. Svi do jednog glasnika su se popeli na široku mermernu ivicu fontane. Utišali su narod.
Jedan, najmršaviji i najviši je istupio, on je bio poseban, on je bio vilenjak. Sa vrhova šiljatih ušiju mu je kapljala voda, a kosa mu je bila prilepljena za glavu. Nakašljao se i narod se utišao. Šakom je obrisao vodu sa lica, prekrivenog pegama, koje su bile uočljivije od ogromnih šiljatih ušiju. Oborio je glavu i sklopio šake, kao da ne zna kako da saopšti loše vesti.
Duboko je udahnuo na nos, koji je imao zalepljenu tanku gazu, tačno po sredini mosta. Počeo je da priča, prelepi zvonki glas se čuo i do kraja ogromne mase koja se skupila na kiši.
„Voljenog prica...“, počeo je drhtavim glasom, zatreptao je par puta, ali teško, levo oko mu je bilo zatovreno od šljive stare tek par dana, „Nema princa više, nestao je, malo pre krunisanja.“
Uvek čio vilenjački glas je sada uneo jezu u kosti svakoga ko je bio u tom trenutku u Centru. Pokazao je jednom svom kolegi glasniku, da nastavi priču umesto njega, jer očigledno je bio zapanjen koliko i svetina pred njim. Jako brzo je i nestao u gomili, za sobom ne ostavljajući ni jedan jedini trag, čak ni svoj miris.
Brzo je došao do dvora, ušao je unutra, cedeći vodu iz odeće i kose. Ćutao je i ignorisao osuđujuće poglede spletkaroša koji su živeli tu. Seo je na stolicu u uglu, posmatrao je kišu koja sve jače dobuje po prozoru, navukao je zavesu, nije hteo da je gleda. Njegov prijatelj, njegov najbolji prijatelj je nestao, zauvek. Zatreptao je još par puta, pa nestao, imao je taj običaj da za sobom ne ostavi ni traga, kao i danas, kao i svaki put, nevidljiv svima osim njemu, osim svom princu, svom gospodaru.
Poznavao je princa još od najranijih dana svog života, jako brzo su postali i više od princa i sluge. Bio mu je skoro kao neka vrsta zaštitnika.
Uzdahnuo je, kada je zaključao vrata svoje odaje, drhtavi uzdah se odbio o zidove. Sastrugao je mokru odeću sa sebe, bacivši je u kadu istog trena. Nije se ni osvrnuo, nije mogao, jer jedini je on znao istinu, znao je i nije mogao nikome da kaže, a to ga je ždralo iznutra. Obukao je laganu odeću grimiznocrvene boje, jer je to bila zvanična boja zemlje.
Na princa je izvršen atentat, nije pobegao i niko ne može da ga vrati, ni da želi. Sablasni Kosač je pod svoje uzeo dušu mladog princa. Princa su smatrali mladim, imao je nešto malo više od petsto godina. Odmahnuo je glavom u neverici, ali i dalje je osećao toplu krv na rukama, i dalje je video beživotno telo pred sobom, telo iz kog vire dve strele ispaljene iz dva različita pravca.
Princ je konačno trebalo da se oženi, tada bi ga i krunisali, to je jedan od glavnih običaja. Zato je u ušima i dalje odzvaljao vrisak mlade princeze, koja je došla sa druge strane kontinenta. Osetio je mučninu, ali samo je legao.
Pod prstima je umesto svile i mekog ćebeta osećao hladni, kameni pod, i krv, onu lepu svetu krv, toliko plavu da je mogla da zaseni i nebo. Uhvatio se za glavu, očajnički pokušavajući da shvati gde je pogrešio u životu pa je kažnjen smrću svog prijatelja.
Par godina kasnije, isti taj vilenjak je pristao na poziv. Do tada su ga prebijali, jer je bio sluga i vilenjak u isto vreme. Pridružio se posebnom (i zapravo jedinom) vojnom odredu zaduženom za zaštitu plave krvi. Tako je ubijen još jedan slobodan duh.
Princeza je gledala u telo na podu, i slugu koji je držao isto. Plava krv je bila svuda, liptila je iz vrata njenog verenika i iz stomaka. Držala je ruku na ustima, nemoćna da odreaguje, rub bele haljie joj je bio prljav i lepljiv, lecnula se kada joj je golu kožu noge dodirnula tkanina, mokra od tople krvi. Vrištala je bez glasa, unezverena i izgubljena od odvratnog prizora.
Počela je da viče na slugu, koji je klečao na hladnom podu, ali nije ga gledala, gledala je plafon, visoki plafon prekriven ukrasima, a u sredini, veliki luster, sijao se i pomalo njihao. Obrisala je oči, a prelepo vilinsko lice joj je bilo umrljano šminkom. Više se gromovi nisu čuli, niti kiša, ništa. Samo praznina, očajnički je pogledala ljude oko sebe, nije znala šta da radi. Sva lepota koju je posedovala, kao da je nestala, iza užasa i bola, iza suza. Ponovo je pogledala bledo telo svog verenika, danas ga je po prvi put upoznala, ali i dalje, nešto joj se odpalo u njemu. Okrenula se i otišla, ne osvrnuvši se, samo je nestala, jedva hodajući.
Dvor je utihnuo, barem na kratko, više nije bilo tračeva i spletki, ali to je bilo jako kratko, već uveče su počeli da špekulišu šta se desilo, jer, samo su ljudi iz prestone dvorane zaista znali šta se desilo.
Hodnici su bili tihi, a zavese od pliša su bile navučene preko njih, da niko ne može ni da pogleda u unutrašnjost prelepog dvora. Zastave na barjacima su bile spuštene, u znak žalosti nad nestalim princem. Dvorske sluge su već pravile plakate sa prinčevim likom, a tek Gardisti, oni su bili na svakom koraku Centra, pogotovo oko velike fontane, jer to je ipak bilo prinčevo omiljeno mesto.
Narod je događaje posmatrao iz udobnosti domova, niko se nije usudio ni da promoli glavu preko praga niske kuće, niti da kaže nešto. Strah od Gardista kraljevske porodice je oduvek postojao, jer, oni su glasili za najokrutnije moguće, tako da je sada bilo još gore.
Ogromni, visoki dvor, sada je delovao pusto, malo i beznačajno, kao da nije tu, kao da je na njegovom mestu neka napuštena šupa. Kameni ukrasi su izgledali kao da su se i sami povili od tuge, za svojim voljenim princem.
Ukrasi su bili poređani na ivicama kula, odmah kod mesta gde počinje crep, a činili su ih u kamenu uklesani gavrani, oni su bili obeležje grada, obeležje cele zemlje u stvari, bili su prelepi, iako su preteći izgledali, i bili su potpuno crni, kao i same životinje. Većina gavranova je izgledalo kao da krešti na nešto, osim jednog, on je bio najcrnji i bio je u sredini, najveći i najlepši od svih, njegov kameni pogled je bio uperen ka fontani Centra, kao da je njegov zadatak da čuva građane, da ih nadgleda. Pogled tog najvećeg kamenog gavrana je bio i najstrašniji. Ponekad se građanima činilo da ih taj gavran zaista gleda, da ih proždire svojim okrutno hladnim očima, ponekad bi se dobio osećaj da gavran građane gleda pravo u oči, a kada bi se pogledi susreli, hladnoća bi se uvukla pod kožu onoga ko je pogledao tog kamenog stvora.
Kamene stepenice su vodile do ulaza, na kome su bila ogromna drvena vrata, toliko teška od metalnih ojačanja i svih tih sranja, da je i po nekoliko slugu moralo da skoči na vrata da bi se otvorila. Ta vrata su uvek delovala hladno, iako je skoro svima bilo dozvoljeno da prođu kroz njih. Valjda su se zato ljudi klonili dvora, a i zbog Gardista. Hladnoća je zavladala oko čvrstih zidina, čiji je kamen, od koga su bile sagrađene, bio izrezbaren na tako stručan i lep način da uopšte i nije izgledao kao kamen, nego kao nešto nemoguće, kao neka nestvarna pojava, koju malo njih može zaista dobro da osmotri.
Spolja su se videli veliki prozori, visoki i uski, svaki je imao ogormnu kameni sims, na kome je bilo moguće i da se stoji, ali niko nikada nije probao. Pored simsa, oko prozora su bili lukovi, na kojima su bili mali gavrani, koji su izgledali ili kao da su usred leta ili kao da stoje u mestu. Ipak, to i nije izgledalo toliko preteći, zapravo, bilo je nekako lepo, jer su mali gavrani izgledali veselo, kao da hoće da otkriju sve lepote koje se nalaze na svetu, kao da su srećni, slobodni.
Sloboda – tu stvar retko ko ima, retko ko može i da se pohvali da ju je okusio. Čak i bogataši su lišeni slobode, okruženi zidovima, u umu i srcu, plitki i okrutni, oduzimaju sebi slobodu svaki put kada kupe novog roba ili zamahnu bičem, kada izgovore novu naredbu i dodaju još zlatnika na svoju gomilu novca.
Niko nije slobodan, niko. Zato su i oni gavrani onako preteći, zato postoje Gardisti, da lišavaju slobode. Zato se život svakoga na ovom kontinentu odvija u paklu, a svi oni teže ka raju.
