Дан прв.
Створи се. Пустиньа. Докле се види. И не види. Створи се до воду. Обрну се и видо поза мене да э по-големачак слог. Дадну си ствари. Алатке, неуништиве, и овуя кньигу да пишем. Полего мрвке, укачи се на слог кой беше на мою десначку стрну и видо трску од шиќер, пишем, идем гу берем, остальам прво делче да настај туй да расте. Оно као нека речица, и з-другу стрну има ёшке. Млого убаво, эве ме на другу стрну да се шетам и берем. Леле брате што э убаво, вода! Врну се на почетак. Мало пре кад се укачи на слог и видо неке планинке, идем саг там, од прилике су позади од куде се створи па обрнуто од воду. Млого красно, само пустиньа и вода не млого! Очекува да до саг већем видим барем эдно селце, но ништа, волея би да га ни не видим ёш длгачко време. А видим неке високе оштре планине, млого убаво, красно! Лиии колко э красно! Ко неки залив међу планине, големо да равно, планине и вода, - песак, пустиньа! Ќу препливам залив на место куде э мрвке по-танак, блигу до мене. Рипну у воду од брде, красно! Лиии колко э красно! И саг пролего кроз неко малечко пролазче на високу планину, а кроз эдну малечку рупу на ѕид се види пећина, голема. Лиии колко э красно. Ёшке в круг неке па ёшке по високе и шилье планине, толко да су камените, види се камен под онай песак и пескар. Укачи се на вр, од овуй планину на кою се качим и тик поза ньу найвисока кула скоро висока ко планина што поносно селце напрајло и поза кулу селце. Млооого красно! Ааа, укачи се на вр кулу, на млого красно место селце, доста се види и укуткано, заштитено. Пада ноћ.
